Šta je to skrenulo toliku pažnju na mini-seriju „Sablja“ u uslovima inflacije domaće televizijske produkcije?
Svakako tema. Ali, biće, i cinculiranje RTS-a da emituje seriju koja je trebalo da ima finale još u martu, na godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića.
Čaršija je brujala da RTS ne sme da prikaže seriju pre izbora pa je to podiglo očekivanja u nebesa.
Ali, ispostavilo se, kao i uvek, da igrane serije nisu pogodne za rešavanje ovozemaljskih političkih problema. I da, uostalom, uvek nekog razočaraju.
Nije to tako bilo
„Sablja“ je naizgled uspela da razočara sve. Nepravedno, mislim.
Ispala je od toga solidna serija sa nekoliko razvijenih likova i potrebnom tenzijom. I više od nekoliko odličnih uloga, Ljube Bandovića i Jasne Đuričić, da pomenem moje favorite.
Ipak, već sedmicama, otkako se prikazuje, ne može da se živi od komentara u stilu „nije to tako bilo“, te da je nešto izmišljeno, a nešto tobože prećutano, te Đinđić je karikatura, a Vučić pošteđen.
Ali najviše, gde je priča o „političkoj pozadini“ atentata, što je u Srbiji nešto kao čudovište iz Loh Nesa. Tu pozadinu nisu dokazale ni istrage, ni ozbiljni novinari, ali ostade nekako da je sigurno postojala.
Duo autora serije, Goran Stanković i Vladimir Tagić, odradili su solidan posao, ali ih kritike nije poštedelo ni čudno i napadno ograđivanje, pošto se na početku svake epizode ispisivalo da je to samo serija, da je gro toga – izmišljeno.
Možda je toliko ograđivanje došlo na insistiranje RTS-a koji zna sa kim ima posla.
Tu je negde i kvaka. Serije su često plod mašte autora, da, ali ova očito ima ambiciju da isplete priču oko stvarnih događaja, dovoljno skorim da ih se mnogi gledaoci sećaju. Od ovakvih kritika se zato ne može pobeći.
Insistiranje na mnoštvu likova koji su stvarno postojali takvo je da je seriju praktično nemoguće pratiti bez predznanja. Ne znam ko će je razumeti u navodno 16 zemalja gde će se emitovati.
Šta smo videli
Takođe se ne može bežati od toga da se serija snima za publiku koja je ovde i sada, u nekom političkom kontekstu, i da će tako televizijski uradak i razumevati.
Pa, šta je ta publika mogla da vidi? Efektno podsećanje na vreme kada je ubijen Đinđić i isuviše doslovne aluzije na to da je služba večna, da je država u državi i da preživljava promene vlasti.
Poslednji kadar ne može biti jasniji – dok kamera zumira okrvavljeno oko novinarke koja je umalo izgubila glavu jer je rešila da ide do kraja, čuju se Đinđićeve reči o protraćenim godinama i nenaučenim lekcijama.
Znači, još smo tu, još smo u tome. Ako mene pitate, tako je pomenut i Vučić. A u samoj seriji, zašto bi ga i bilo kad je bio tek Šešeljev potrčko u to vreme.
Možda se zbog „Sablje“ predsednik jako naljutio na RTS pa ga ovih dana proziva da je sestrinska Šolakova televizija. Možda je, na kraju, i javni servis pokazao nešto od kičme što je ovu seriju ipak emitovao.
Kako da objasnim deci
Mi koji se koliko-toliko sećamo života u vreme originalne „Sablje“ bili smo verovatno osuđeni da seriju gledamo stalno spremni da je proveravamo. Možda zato i manje spremni da se uživimo u tri paralelne radnje koje prate tri izmišljena lika.
Voleo bih da pričam sa mladim ljudima o seriji, da čujem šta kažu i kako osećaju.
Oni razočarani u samu radnju, oni koji se boje da „naša deca“ sada neće saznati baš sve što treba – taj posao ionako ne treba da povere televizijskim serijama.
Neka kažu deci ono što hardkor fanovi obično kažu pri ekranizaciji romana – knjiga je bolja. Recimo knjiga Miše Vasića „Atentat na Zorana Đinđića“. Ili dokumentarac Filipa Švarma „Đinđić – priča o Srbiji“, ima ga na Jutjubu.
