Tako je nekako ispalo da najnovije nušićevske zaplete u Otažbini gledam iz bliskog inostranstva, što me lišava dela uvida, ali mi možda i izoštrava sliku. Kako god, bar se dobro zabavljam; nerviraću se kad se vratim…
Cela ona burleska o Stefanović dr Nebojši, vidim, pretvorila se u urnebesnu tragediju o Jovanović dr Mići i njegovim misterioznim doktoratima, univerzitetima, čemu sve ne. Okej, stvarno je smehotresno, ali teško da je i iznenađujuće. Ipak, koliko sam u stanju da ispratim sa distance, vrlo malo se govorilo o jednom meni jako zanimljivom aspektu Jovanovićevog – za sada valjda nespornog? – „kranjskog doktorata“.
Elem, dr Mića je ušao u anale svetske naučne misli doktoratom na stanovitu temu iz žanra „socijalističkog samoupravljanja“, što je još negde of pedesetih-šezdesetih pa sve do kraja osamdesetih bio raširen i bezbolan, štaviše podoban i preporučljiv način da kojekakve komitetske suklate steknu „naučno zvanje“, a da od bilo kakve stvarne nauke i smislenog umnog rada budu na svršeno bezbednoj distanci. Ne bih se bezbeli čudio ni da se pokaže da je dr Mića poslednji umotrudbenik koji je „doktorirao na samoupravljanju“… U trenutku kad je odbranio tezu nije, naime, više bilo ni te države ni tog sistema.
E, to je ono što je zanimljivo. Jovanović je, dakle, stekao prestižnu titulu u Kranju, na fakultetu koji je „depandansa“ Mariborskog univerziteta. Kranj i Maribor su u Republici Sloveniji. Na kopiji teze koju je objavio Peščanik piše: „disertacijo zagovarjal 18. 7. 1991.“
Molim da obratite pažnju na tajming. Krajem juna i početkom jula traje kratak i traumatičan vojni sukob u Sloveniji, kao odgovor na tzv. jednostrano otcepljenje novoformirane samostalne slovenačke države. Naravno da nam retrospektivno taj rat deluje „operetski“ jer je ono što je kasnije usledilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu odnelo neuporedivo više žrtava, ali to ne znači da u trenutku kad se odvijao taj mini-rat nije izgledao kao apokalipsa, utoliko pre što je on nedvosmisleno označio definitivan kraj svake mogućnosti opstanka SFRJ. Uzgred, dok se sve to dešavalo bio sam u Zagrebu, na svega dvadesetak kilometara od Slovenije, i dobro se sećam koliko je sve to bilo ozbiljno i opako – uključujući i protivtenkovske zapreke na mnogim zagrebačkim ulicama, pa i pred mojom zgradom. Mogu da vam garantujem da je malo ko tih dana i nedelja u Sloveniji razmišljao o doktoratu; pa još iz soc. samoupravljanja; pa još sa doktorandom iz Srbije?!
Podatak na onom dokumentu, ako je autentičan, megjutoa, nedvosmisleno znači da se budući dr Mića usred celog tog galimatijasa odvažio na put u Sloveniju, behind the enemy lines, i do Kranja se verovatno probio prkoseći kišama metaka sa obeju strana, menjajući nekolike lažne identitete, maskirne odore i prevozna sredstva (amfibija, cepelin, zaprežna kola, dirižabl, magarac…). Pomalene su šanse, naime, da je 1991. Jovanović branio doktorat e-mailom ili preko skajpa; biće da je ipak morao da potegne na put, gledajući pogibelji u oči, a usput i praktično dokazujući kako ne priznaje ni raspad naše zbratimljene socijalističke otadžbine, ni bilo kakve prepreke koje bi se mogle isprečiti nezaustavljivosti progresivne naučne misli. Impresioniranoj komisiji, kada je banuo pred nju trijumfalno strgavši lažnu bradu i brkove, nije preostalo ništa drugo nego da se preda!
Ovaj Jovanovićev etički i naučni podvig ima i neke dodatne implikacije, koje nismo mogli ni da naslutimo, i koje povlače za sobom neka važna prevrednovanja. Naime, mnogi među nama usuđivali su se da se trse i hvališu kako su, u ovoj ili onoj oblasti, pioniri saradnje među novim državama razbijene zajedničke zemlje: evo, ako samo pogledamo na srpsku stranu, tu su bili te beogadskokrugaši i ostali drugosrbijanci, te mediji – devedesetdvojkaši, vremenisti, republikanci, te pisci, filipi davidi i mirkokovači, te filozofi, te muzičari, Partibrejkersi, Rambo, Balašević, te ovi te oni… Sada, avaj, vidimo da je sve to zapravo luk i voda i da smo svi debelo, debelo okasnili, da je trebalo da prođu godine dok se mi nismo opasuljili i okuražili da učinimo nešto, a da je dr Jovanović Mića bio tamo mnogo pre svih nas…
Biti, naime, iz Srbije, a doktorirati 18. 7. 1991. usred Slovenije – šta je to ako ne eklatantan primer „naučne saradnje“? A kako je nauka, u širem smislu, deo kulture, to znači se radilo i o kulturnoj saradnji! Dakle, mnogo, mnogo pre koncerata, medijskih razmena, knjiga, predstava ili bilo čega drugog, dok je top još doslovno bio vreo, samozatajni dr Jovanović otisnuo se u ralje opasnosti ne bi li dokazao da pravim ljudima nametnute podele ne mogu ništa.
Reći ćete, znam ja vas, da se nemilo zevzečim, ali činjenice su neumoljive: dr Jovanović Mića je ultrapionir postjugoslovenske naučne i kulturne saradnje… A još ga pri tome označavaju kao čoveka bliskog Miloševićevom režimu! A on, eto, u vreme kada se ovde Slovence nazivalo „bečkim konjušarima“ ode kod njih, sveže otcepljenih, po titulu! Ta, zar iko sumnja da je dr Mića mogao neku sličnu ćagu da stekne, na primer, na uglednom prištinskom univerzitetu, tada još pod kontrolom zdravih srpskih naučnih snaga? Ali ne, on je izabrao teži i dostoniji put! I sada takvom jednom čoveku dušmani, zavidljivci i moralni pigmeji cepidlače za taj neki univerzitet u Londonu, koji eto možda baš i ne postoji, ali šta sad? Pa, znate li vi koliki je London?! Čovek, bre, može lako da zaluta, da se zbuni, da pobrka zgrade. U Kranju je sve to mnogo jednostavnije. A ima i kranjskih kobasica, handmade, v sodelovanju z naravo.
