Kada je onomad, 2014. godine, takoreći juče, likvidiran Utisak nedelje, pred tadašnjom zgradom još tadašnjijeg B92 skupilo nas se možda dvestotinak, mahom novinara i sličnih sumnjivaca, da se pobunimo protiv toga ili, pre će biti, da kao kakva ožalošćena porodica (ali bez nušićevskih konotacija, jer nije bilo nasledstva za deobu) ispratimo Utisak na „večni“ počinak – večan onoliko koliko je u Srbiji bilo šta doveka. Bog zna šta su tada radile hiljade ovih što se sada ponosno kite bedževima „jedan od pet miliona“ – možda im bilo daleko da potegnu čak do Novog Beograda, i to baš kad počinje nova epizoda španske serije na turskom jeziku, ili šta god. U svakom slučaju, Utisak je skoro pa šaptom pao, iako je bio veoma gledan, omiljen i omražen (to ide jedno s drugim, ako baš niste Zdravko Čolić). Paradoks? Ne, stanje duha i duše Srbije hipnotisane, omamljene, uspavane vučićevskim „evo ti ništa i drži ga dobro“ sedativom s narkoleptičkim svojstvima. Hoću da kažem: operacija gašenja Utiska izvedena je lakše nego što su se njeni kreatori i izvršioci mogli nadati; prethodno su taj zahvat uvežbavali na manje rizičnim metama, i videli su da sve ide bez značajnog otpora. Zato su se okuražili da udare na emisiju koja je – šta god ko o tome mislio – s vremenom stekla status referentnog nacionalnog diskusionog kluba, onog po kojem se mere svi drugi, i kroz koji se na razne neposredne i posredne načine ogleda stanje demokratije i javnih poslova u zemlji.
Poruka proterivanja Utiska ne samo sa jedne stanice nego iz TV etra uopšte, morala je biti jasna: radilo se o svečano obznanjenom kraju nacionalne diskusije o svemu važnom i nezgodnom po „vladare javnog jezika“. Preostale slobode svele su se na mrmoreće gunđanje po ćoškovima, ali na centralnim scenama – a to su one koje prate stotine hiljada, ako ne i milioni pari očiju i ušiju – ima da se peva horski ili da se pokorno ćuti i klima glavom. Degeneracija Srbije i svih standarda javnog života u njoj dobila je žustro ubrzanje, i od tada nije prestala da radi na turbo pogon. Ne, niko tu nije slučajno, iz neznanja ili nepažnje, pritisnuo pogrešno dugme: bio je to sastavni, zapravo i centralni deo projekta postdemokratske Srbije. Zlopamtilima poput mene preostalo je samo da se prisećaju kako su, eto, baš i u tom Utisku nedelje uzaman upozoravala i uzalud se svađala s nekim nekada uglednim ljudima o tome kuda će nas odvesti infantilni (anti)politički nihilizam kao crveni tepih za novu tiraniju.
Okej, jesmo li iz svega naučili lekciju? Videćemo. Ima dokaza i da jesmo i da nismo… Sigurno je tek da povratak Utiska nedelje označava potencijalno ništa manje značajnu prekretnicu od one koja je bila njegovo zatiranje, ali s obrnutim predznakom. I razume se da nije slučajno što se ona događa baš u vreme u kojem sve više hiljada građana jasno, glasno i uporno saopštava da više ne želi da tavori zatočena u vučićevskom matriksu, i u kojem je gotovo cela akademska elita zemlje saopštila toj grotesknoj punjenoj ptici, tom dileru vlastite ispraznosti i toksičnosti (a na koju je istovremeno „navučen“, što je najgora kombinacija) da može još neko vreme da se trsi da predstavlja sirote, zabludele i intelektualno neotporne, ali nikoga više osim njih. Ako je ukidanje Utiska bilo veselo obznanjivanje da smo dotakli dno, njegov povratak je znak da… smo ustali? Ne, još ne: samo smo guzice malo pridigli s poda, i sad se spremamo da zakoračimo. Ali tu smo, i teško da ćemo ponovo zaleći. A ne bih bio u koži geniju koji bi sada pokušao da nas obori.
Sve ovo s Utiskom se, inače, ne događa prvi put, kako misle zaboravni ili premladi. Isto je tako UN prinudno odsustvovao iz javnosti četiri godine tokom devedesetih, da bi se vratio u etar u proleće 1997, nimalo slučajno nakon lokalnih izbora koji su proterali Miloševićeve gaulajtere iz gotovo svakog naseljenog mesta s više od tri semafora. Razgovarao sam tada s televizijskom povratnicom Oljom B, intervju je izašao u Vremenu br. 337 od 5. aprila 1997, u nedelji, gle simbolike, inače važnoj za mene i moje bližnje. I ona i ja tek što smo pošteno zakoračili u tridesete, iz sadašnje perspektive beznadno mladi; Olja, međutim, samokritična: „Reakcijama sam prezadovoljna, ali sam pomalo i nesigurna. Ne znam koliko je sve to realno. Ljudi su se uželeli ovakvih emisija, nekoliko godina nije bilo nigde ničega sličnog. Prosto se bojim da su se kriterijumi snizili i da oni koji me toliko hvale možda nisu dovoljno strogi, verovatno bi bili stroži u nekom drugačijem kontekstu. Ja sam zadovoljna onim što je moja namera da radim. U jednom trenutku sam ukapirala da sam porasla, da sam postala zrelija, a ne znam koliko se to vidi u emisiji, ali nadam se da će se videti sve više. Odjednom mi neke stvari od ranije izgledaju ‘seljačke’, mislim da cela ta stvar mora da izgleda elegantnije. Moram dobro da pripazim da mi se ni u jednoj varijanti ne dogodi ono o čemu mnogi pričaju, ta druga strana ‘TV Bastilje’.“
Dvadeset i dve godine kasnije kanda smo svi još mnogo zreliji, no Olja kaže da ovaj put ne namerava ništa bitno da menja u Utisku: nastaviće se tamo gde je nasilno prekinut. Nije to inat, to je takođe deo sazrevanja: nakon zrelog uvida u sebe, isto tako pogledaš i druge. Pre svega one koji se igraju tvojom glavom. I koji, sada je već odviše jasno, nikada neće dozreti do istinske ljudske, kamoli političke i državničke odgovornosti. Pa dobro, nije tvoje da ih vaspitavaš: tvoje je da ih portretišeš. Što tvojim rečima, što njihovim delima.
