Kosovo se završava, a ni demonstracijice nema

Naći ćemo način, borićemo se, pisaćemo pisma u prestonice, ne damo etničko čišćenje… to su Srbi sa Kosova – a i svi drugi – mogli da čuju od predsednika Aleksandra Vučića u petak.

Garnirano, razume se, velikim uspesima na svim poljima, povećanjima plata i opštim napretkom, jer deo mnjenja intravenozno priključen na Vučićeva „obraćanja“ lakše guta gorke pilule kad su sa sladoledom.

Ovih dana Aljbin Kurti dokida poslednje ostatke države Srbije na Kosovu. Ostatke koji su značili preživljavanje za ono Srba što je tamo ostalo.

Ukidanje dinara i hapšenje ljudi po srpskim institucijama bi lako moglo biti poslednji deo Kurtijevog staljinističkog poduhvata – nema Srba, nema problema.

Uz poruku, razume se, da bi tim Srbima cvetale ruže samo ako bi postali lojalni građani Kosova i iščupali se iz „kandži“ srpskih „paralelnih institucija“.

Propast Vučićeve politike

Mlake reakcije i Beograda i Zapada – manite pisma i reči, reakcija zapravo i nema – sugerišu da se ovde u delo sprovode briselski, ohridski, vašingtonski i ko zna kakvi još zakulisni sporazumi, potpisani, nepotpisani, usmeni i pismeni.

Jedini konkretni potez države Srbije u januaru bio je – da dopusti vožnju po srpskim drumovima automobilima sa registracijama RKS. I to što je Komercijalna banka ugasila sve poslovnice na Kosovu.

Aleksandar Vučić stoji na krhotinama svoje „kosovske politike“, ako je tako nešto uopšte i postojalo, ako sve nije bilo malo gurkanje, malo kočenje u kretnji ka poznatom kraju.

Preko deceniju se smenjuju Vučićeva javna kočoperenja sa dizanjem vojske i vikend-ratovima, sumanuti potezi poput napuštanja kosovske policije, a onda popustljivost jer „mora da se čuva mir“. Posle svake faze Srbi i drugi nealbanci na Kosovu imaju manje prava nego što su ih imali pre toga.

Ko bi rekao da nije bilo pametno kosovsku politiku sprovoditi preko mutnih tipova sa četiri razreda osnovne škole, dok je istovremeno spotom na Pinku nišanjen jedan Oliver Ivanović.

Za Srbe duplo golo

Tvrdoglava glasina da su stranci onomad „doveli“ Nikolića i Vučića ovih dana deluje logičnije nego ikad. Vučić je trebalo da „završi“ Kosovo, da uradi ono zbog čega bi Boris Tadić figurativno ili stvarno visio na Terazijama.

Godinama zapadna štampa piše da, ipak, ipak, Vučić „isporučuje“, „liefert“, „delivers“, samo polako.

I to čini tako temeljno, da od politike „Kosovo je Srbija“ više ne ostaje baš ništa do par redaka u srpskom Ustavu, koji je tek parče papira – ne poštuje se ni drugo što piše u njemu.

Danas zbog Kosova nema više ko da izađe na ulicu. Desnica u Srbiji je ionako bila padu sklona, pa je danas ili Vučićeva ili ruska ili izbušena i ojađena. Ode Kosovo, a ni demonstracijica. Možda se SPC probudi kad se obračuna sa većom aždajom, rodno osetljivim jezikom.

Vučićevo mic po mic „završavanje“ Kosova su „zapadni partneri“ platili žmurenjem na ukidanje demokratije u Srbiji, koje je, evo, kulminiralo krađom izbora u decembru.

Srpske institucije na Kosovu proteruje Kurti, a one u Srbiji ukinuo je sam Vučić. Iz cele kosovske sapunice – tragične, jer neki ljudi će opet pakovati kofere i zauvek odlaziti – za Srbe je ispalo duplo golo: nema Kosova, a nema ni demokratije.