Kontrola gravitacije

Svetu se slomila priča. Nekada ih je bilo više, konkurentnih, sa jednom na vrhu. Zvali smo je ‘kapitalizam’. Moćna je to priča i svi smo želeli da budemo deo nje. Pričali smo je jedni drugima čak i kada nam to nije bilo dozvoljeno, jer je to bila priča o nadi.

Onda je ta priča pobedila i učinilo nam se da je to kraj istorije. Da više nema drugih priča. Trebalo nam je nekoliko decenija da shvatimo da i ova ima svoje verzije i da je jedna od njih krivac za ono što nam se sada događa. Svetu se slomila priča jer je vozila na oštećenoj verziji.

„Kapitalizam“ nije jedna priča. Sastavljen je od više narativa: skandinavska socijalna demokratija, kineski partijski kapitalizam, ruski i balkanski kapitalistički feudalizam, indijski nacional-kapitalizam i, onaj najkrivlji, anglosaksonski „neoliberalizam“ (koji niti je nov, niti je liberalan).

Kako biva kada jedna velika priča prođe, kada u nju prestanemo da verujemo, a nova bolja se još nije pojavila, stvara se narativni vakuum u kome šansu traže sve one druge priče, svi narativni restlovi uobičajeno odbačeni zbog neprijatnog mirisa, zbog loših prethodnih iskustava i još gorih predviđanja. Nacionalizam, rasizam, fašizam, seksizam… Slom progresivne priče je često slom reda, slom stabilnosti. Slom supstance.

Svetu se slomila supstanca jer je sve ono što se radi u praksi plod priča koje usvajamo. Ideologije, političko-ekonomski sistemi, društvene filozofije, iz kojih izlaze načini da se upravlja društvom, privredom, školama, bolnicama, parama, medijima, ljudima… Sve što radimo kao političari, poslovni ljudi, građani, zaposleni, roditelji, službenici, vojnici ili aktivisti radimo zato što verujemo u neku priču, ili smo protiv nje.

Kada nema supstance, kako su primetili „situacionisti“, sve postaje spektakl, predstava, „saundbajt“, „klikbejt“, površina ispod koje zjapi rupa… Priča radi priče. Priča bez rešenja. Priča samo radi pažnje. Najgora vrsta priče, jer nudi samo bekstvo od realnosti, samo trenutnu lakoću postojanja, bez mnogo truda. Ne volimo mi ljudi trud. Ali volimo priče.

Nekada se znalo ko je u kojoj priči. Desnica i levica, kapitalizam i komunizam, čvrsta ruka i demokratija. Nekada je priča o kapitalizmu, bar u moderno doba, bila priča o jednakosti, slobodi, pravima, sposobnosti, pameti, napretku, fer igri… Neoliberalizam je uveo sebičnost, darvinizam, finansijski apsolutizam, zaduženost, atomizaciju umornih individua, trivijalizaciju života, marketing, uništavanje planete na kojoj živimo i rentijersko bogaćenje značajne manjine koja svoje profite privatizuje, dok svoje gubitke socijalizuje.

Neoliberalizam ubija nadu u bolju budućnost. Nema više crvenih internacionala proletera svih zemalja; radnička razočaranja u neoliberalnom svetu sada bolje artikuliše „desnica“. Veru u malo nesigurnu bolju budućnost zamenila je pričom o odbrani onoga što imamo sada; nada sutrašnjice je zamenjena intimom sadašnjice, nacionalnim zbijanjem redova jer je priča o Nama protiv Njih najstarija priča na svetu. Životinjska priča, iz savana i pećina, iz plemena i migracija. Za razliku od nesigurnih vizija, ovu smo već živeli, komforna je.

Priča je najmoćnija tehnologija koju smo izmislili, meta-tehnologija, jer raspiruje sve ostale, i dobre i loše. Fejsbuk i Gugl se brane pričom o univerzalnom dobru, naftne kompanije o obilju energije, banke o krvotoku ekonomije. Engleski novinar Džordž Monbio je to lepo sumirao: svetom vladaju oni koji imaju bolju priču.

Priča je mehanizam za kontrolu gravitacije, podiže nas do zvezda (bukvalno) ili nas survava u propast. Združuje nas, ili gura u rat. Oplemenjuje ili sakati. Priča smanjuje čak i lični bol i olakšava iskušenja. Niče je i ovde pogodio: „Ko ima zašto da živi, može da podnese bilo koje kako.“ Ko veruje, može da trpi.

Svima nam treba nova, bolja priča. Ima ih. Ali, ne slušamo…