Pre desetak godina, u vreme kada su personalni računari tek postajali standard, „kompjuteraši“ su se delili na dve grupe: „spektrumovce“ i „komodorce“. Radilo se o dva najpopularnija modela kućnih računara iz pionirske faze informacione revolucije. U to vreme koštali su čitavo bogatstvo (od 600 do 1000 maraka, u zavisnosti od dodatne opreme), izgledali su kao današnja tastatura, nisu imali „miš“ (zamislite to), a umesto monitora, koristili su televizor, najčešće portabl. Danas ćete ih teško naći čak i po tavanima i podrumima, vremenom su toliko izgubili na vrednosti da ih se nije isplatilo čuvati. Nije bilo nikakvih programa za reciklažu te su mahom završili na otpadima. Ne bi se moglo reći da tamo trule jer ih sirovinski sastav čini dugovečnim tako da predstavljaju trajno zagađenje. Napravljeno ih je nekoliko miliona, sreća je da su malih dimenzija.
Komodori i spektrumi bili su tek najava onog što dolazi: masovnog ulaska personalnih računara u naše živote. Računar u nečijem posedu ostaje dve do tri godine, potom ga zamenjuje noviji model, dok se stari prodaje onima čije su mogućnosti i potrebe skromnije. Ali, šta se dešava s tim računarom kada ga prevaziđe i onaj najskromniji korisnik? Pa, odlazi u kompjutersku nedođiju, koja se nalazi u Aziji, recimo, u Pakistanu, Indiji ili jugoistočnoj Kini. Prema izveštajima ekoloških organizacija, rashodovani računari predstavljaju rastuću ekološku opasnost. Pored plastike koja se ne razgrađuje u prirodi, oni sadrže i opasne metale poput olova i žive. Kao da to nije dovoljno, seljaci u Aziji ih polivaju kiselinom u nastojanju da iz provodnika izvuku platinu, zlato i srebro, čime se u okolinu emituju kancerogene materije, nešto u vazduh, a nešto u zemlju i vodu. Kako su Sjedinjene Države najveći izvoznik ovog otpada, na njih se apeluje da uvedu striktnu kontrolu i više se okrenu reciklaži.
Neki od tih programa već su počeli da se primenjuju, a najzanimljiviji se dešava u američkim zatvorima gde zatvorenici klasifikuju računare na one koji se još uvek za nešto mogu koristiti i one koji su za „staro gvožđe“. Nama su posebno interesantni programi izvoza korišćenih računara koji još uvek imaju upotrebnu vrednost, te se mogu preprodati zemljama čiji su građani male kupovne moći. Polovni računari po relativno povoljnim cenama tako su „jedva nas dopali“, dok su oni novi „bolji i viši“ otišli „boljijema i višijema“. Moći će da se koriste nekoliko godina, taman da se opravda uvoz a potom će završti na lokalnim otpadima. Za razliku od Amerike, mi ćemo morati da poštujemo izuzetno oštre propise za izvoz otpada te ćemo imati (ako već nemamo) sopstvenu nedođiju.
Upravo zbog opasnosti da se uskoro nađemo okruženi velikom količinom visokotehnološkog otpada nego što naša okolina može da apsorbuje, neophodan nam je program za reciklažu i određivanje bezbednog prostora za konačno odlaganje onoga što se više nikako ne može iskoristiti. Ko hoće da „izvozi pamet“ mora biti svestan da i ta proizvodnja ima svoj škart. Ne zna se samo koji je opasniji, onaj metaforički ili onaj pravi i opipljivi.
