Recimo da je ova kolumna nastavak serijala „znam šta ste radili ovog leta“, tj. dok sam ja bio na (pre)kratkom (od)moru. Elem, moje odsustvo je, kako čitam, zloupotrebila i ugledna Matica srpska, tako što je u svoje velebne, slabo provetravane odaje pripustila dvojicu, hm, kontroverznih likova nemačkog porekla: Geca Kubičeka i Marka Jongena. Obojica su politički mislioci – ali i praktičari – opšte prakse, insajderi ili pak veoma bliski desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD), koja je uznastojala da Nemačkoj bude ono što je Francuskoj Nacionalni front. Bar jedan od njih (Kubiček) je, po mnogo čemu, bogme, i desnije od AfD. Obojica su, jedan krajem jula, drugi početkom avgusta, održali predavanja (čuj – predavanja!) u odajama MS, što je poneki cinik prokomentarisao i kao svojevrsni „povratak na mesto zločina“, jer su poslednji put tipovi ove provencijencije švrljali po Neusatzu još negde u oktobru 1944, s tim da ni tada nisu išli tako daleko da bi baš držali predavanja u Matici. A niko im bogme ne bi ni došao, manj’ ako ga silom privedu. Sada se, kažu, našla šačica dobrovoljaca da čuje koju mudru arijevsku reč i misao na onoj pripeci.
Nekoliko vojvođanskih nevladinih organizacija tim je povodom oštro protestovalo, optuživši vodstvo Matice srpske da pruža gostoprimstvo ideolozima „neonacizma i ksenofobije“. Možda je opis ove dvojice kao neonacista preteran, ili bi barem zahtevao bolje obrazloženje, ali da se radi o ideolozima radikalne desnice i ultrakonzervativizma, teško da može biti ozbiljnog spora. Suorganizator i svojevrsni „pokrovitelj“ ovog gostovanja bio je famozni dr Miša Đurković, sociolog iz Beograda (okej, filozof, ali kako se jako iznervirao kad sam ga jedared nesmotreno nazvao sociologom, prosto ne mogu da odolim), i njihov (Gecov i Majerov, ups, pardon, Gecov i Markov) ideološki sabrat, najistaknutiji mislilac ono malo karakušljivog srpskog neokonzervativizma.
E sad, gde je zaplet? Građanin Stanić Dragan, predsednik Matice srpske, upustio se u serijsko polemisanje – uglavnom na stranicama „Danasa“ – sa onima koji su Matici osporili moralno pravo na njen „uređivački“ potez. Valja pažljivo iščitati taj Stanićev polemički serijal, naročito njegovu ranu, slatkorečiviju fazu (valjda dok se nije zdravo najedio). Naime, predsednik MS rešio je da kritičarima oponira tako što će ih optužiti za nedostatak demokratičnosti i smisla za pluralizam, za sklonost „komesarskom“ određivanju ko sme, a ko ne sme da govori u Matici, i tome slično. Pa dobro, nije da su to baš mnogo ubedljive invektive, ali nema veze, trpi polemičarski ža(n)r i mnogo gore od toga. Ono gde Stanić pada i duboko propada jeste njegovo dirljivo nastojanje da se upravo Matica prikaže kao uzorni primer suprotnih, demokratskih i pluralističkih tendencija: mada se MS, veli Stanić, načelno „ne bavi politikom“, u njoj ima mesta i za leve i za desne i za srednje i sve ostale, ona je skoro pa etalon duhovne širine i intelektualnog poštenja, u njoj su dobrodošli reč i misao svake moguće provenijencije, samo li su „u uljudnoj i racionalnoj formi“ izrečene, pošto Stanić i druga glavata gospoda iz MS iznad svega uvek drže do toga da sve bude mikofo.
Pa to je divno, gde se nalazi ta i takva Matica, idem odmah da se učlanim, ako treba i retroaktivno!? Avaj, ona jedina Matica koja postoji u stvarnosti, ona sa sedištem tamo u lepuškastoj zgradi vizavi parkića kod novosadske Akademije umetnosti, nije ama baš ništa od toga, ni za Stanićevog predsednikovanja, a ni pre, u najmanju ruku u poslednjih četvrt veka. Nikakvog tu „pluralizma“ nema niti se pamti da ga je bilo, osim ako se pod tim ne podrazumeva suptilna podela na nacionaliste i ultranacionaliste, konzervativce i turbokonzervativce, umereno tvrde desničare i neumereno tvrde desničare ili nešto slično.
Može se to reći i ovako: Maticu su, najkasnije pred kraj osamdesetih, uzaptile, prisvojile i monopolisale pristalice tadašnjeg populističkog i nacionalističkog pokreta, i od tada je nisu ni za tren ispustile iz ruku. Tokom devedesetih bili su strateški saveznici Miloševićevog režima (po pitanju Vojvodine, Kosova, „zapadnih srpskih zemalja“ etc.), u „dosmanlijskoj“ dekadi su bili tiha, dotirana opozicija, mada koketirajuća s desnim krilom tadašnjih nomenklatura (Koštunica & co.), dok su se kunktatorske pokrajinske vlasti bojale i da ih popreko pogledaju, a sada su opet „među svojima“ i baš im je lepo, što i nama žele (baš kao i tzv. novosadski ogranak SANU, recimo). I nikada, baš nikada za sve to vreme – to barem Novosađani dobro znaju, ako se drugima i može prodavati rog za sveću – nije Matica ni za trenutak bila ili pokazala makar mrvičak inicijative da bude bilo kakvo mesto relevantnog i slobodnog dijaloga svih (dobro)mislećih ljudi jedne složene zajednice, nikada nije bila ni senka ni skica mesta produktivnog i pluralističkog dijaloga, mesta uistinu otvorenog za sve žive, propulzivne tokove srpske kulture (u najširem smislu srpske, i u najširem smislu kulture!) što bi po svom položaju privilegovane i društveno izdržavane nacionalne institucije uistinu morala da bude – jer ako to nije, šta je onda? Paraprivatna prćija napornog i štetočinskog serkla sterijanskih Rodoljubaca? Može i to, ali o vlastitom trošku.
Utoliko bi za Stanića bilo bolje da je kritike naprosto oćutao. Progovorivši, samo nas je podsetio na to da se nalazi na čelu jedne (suštinski, ne „paragrafski“) uzurpatorske družine koja je uzaptila instituciju koja bi trebalo da pripada svima. A ne da propada svima.
