Koliko Šešelja?

„Vojislav Šešelj je slobodan čovek“, uskliknuo je s ljubavlju sudija Antoneti i bezbrižno odšetao u legendu, ili tamo gde već odšetavaju takvi kao on. Pa dobro, lako je njemu, jer po onoj ciničnoj dosetki obično pripisivanoj Čerčilu, „neće on živeti tamo“. A to „tamo“ zapravo je ovde gde živimo mi, i gde sada opet živi i Šešelj. Dakle, valja nama živeti sa Šešeljem, a mi dobro znamo da sa Šešeljem uopšte nije lako živeti. Taj suživot je sizifovsko argatovanje koje zahteva celog čoveka, a opet vam ni najmanji uspeh nije zagarantovan. To je, na priliku, kao da imate komšiju u stanu iznad vas koji danonoćno banči, baca đubre s terase, gasi pikavce u vašoj žardinjeri, šamara vaše dete kad ga vidi, štipa vašu ženu za dupe u prolazu, a vama malo preti, malo vas vređa. A i stalno se neki sumnjivi i opasni tipovi okupljaju kod njega, da te bog sačuva… E, onda se, zbog izvesnih problema sa zakonom, naprasno odseli iz vaše zgrade i vašeg života – povremeno, doduše, čujete nešto o njemu, ali daleko je i nije da vas se to baš tiče – i taman što ste se malo opustili i pomislili da je sve to tek ružna prošlost, kadli eto njega opet! Terevenka s danonoćnim maltretiranjem cele zgrade kreće iz početka, pošto delija u međuvremenu jeste ostario, ali ne bi se reklo da se bilo kako propametio.

Šešelj jeste i napast i pokora i besprizornik iz parapolitičkog podzemlja, toksični bukač i demagog i štošta još, samo ništa dobro i lepo i pametno i korisno. Normalnom je insanu sve to oko njega moglo i moralo biti jasno još najkasnije negde 1983, oni s težim smetnjama u političko-intelektualnom razvoju to su shvatili tek oko 2008/9, ili ni tada. Da li je on, takav kakvim nam se srećno i ponosno prikazuje, produkt Srbije devedesetih ili je takva Srbija Šešeljev produkt? Rekao bih da je to nerazmrsiva mešavina, jaje je rodilo kokošku, a kokoška je istovremeno izlegla jaje, ili kako god. Megjutoa, sve je to samo jedna strana medalje. A ona druga, pa, ne znam je li važnija, ali rekao bih da je zanimljivija, i danas svakako relevantnija. Jer Šešelj njim samim odavno je ispričana priča, i ko za svih onih pustih godina našeg davljenja u okeanu radioaktivne šešeljotine nije rekao o njemu što se imalo za reći, taj vala ne mora ni sada da se trudi.

Druga strana o kojoj govorim mogla bi se nazvati „Šešelj kao projekcija“, iliti Šešelj a la carte, univerzalno upotrebljiva figura koja sa konkretnom osobom stoji u relativno neobavezujućem odnosu. Njegovim dojučerašnjim adlatusima i ađutantima – čitaj: Vučiću; ostali su ipak nevažni – on je dobrodošla babaroga: nikada neće dovoljno ojačati da ga sruši, a mogao bi da ojača dovoljno da bude ubedljiva figura pretnje, „ono što ćete dobiti ako odbacite mene“. U okruženju Srbije, pak, Šešelj može poslužiti svakoj „desnoj“ politici kao upečatljiva ilustracija potrebe za permanentnom budnošću prema Srbiji, koja se nikada neće moći dovoljno distancirati od njega, već samim tim što je on slobodan i aktivan – mada za njegovu današnju slobodu Srbija, za divno čudo, nije nikako zaslužna ni kriva. Otuda, iz te (u)potrebe, očekivanje kanadskog premijera Hrvatske da se Srbija „odredi“ prema činjenici njegovog prvostepenog oslobađanja, odatle ceo taj malo prenapregnuti spektakl sa „zabranom ulaska“ u Hrvatsku. Ovome sledi teatar oko Šešeljeve najave da namerava u vrlo skoroj budućnosti da se šećne i sarajevskom Baščaršijom, „stazama detinjstva“, kako se izrazio u naletu ciničnog autopoetisanja. To je Dodika silno obradovalo kao nova prilika za ritualnu konfrontaciju sa „Teheranom“, pardon, Sarajevom, a Izetbegovića juniora bacilo u ponešto izafektirani amok. Ko biva, sunce više nikada neće izaći nad Šeherom ako tom iber-četničkom šejtanu ugledamo trbu tamo negde kod Vječne vatre ili Sebilja! Razumem to, a opet i ne razumem: ne znam zašto bi Šešeljeva šetnja Sarajevom bila suštinski skrnavija od recimo Vučićeve (već uredno i službouljudno obavljene)? Nije li im ratni opus zajednički, pri čemu je Vučić još bio mnogo neposrednije angažovan oko i iznad Sarajeva!?

Pa dobro, ali šta Šešelja uopšte tera i nagoni na sav taj egzibicionizam? Ništa osim svega, tj. osim činjenice da je sav javni sadržaj onoga što nazivamo „Šešelj“ samosvrhovita provokacija najnižeg nivoa, fukarsko-jalijaška sprdnja sa bilo čime, da prostite, boljim u ljudskom biću. Otuda ono nadrilascivno zazivanje „njegove Kolindice“ kojoj da je dužan da uradi ovo ili ono iz naslućenog repertoara onog mahalaškog jadnika iz davne pesme koji trajno suha kurca gleda u djevojčice kojima miriše koža, otuda njegovo naslađivanje unapred teatralnim ibrećenjem na koje zna da će naići njegova „pretnja“ da se sprema na šetnju u Sarajevo, etc. Verovatno ništa od Šehera i svakako ništa od Zagreba biti neće, Šešelj to dobro zna i unapred računa na ovu ili onu formu administrativne zabrane; njegovom je bizarno formatiranom egu sasvim dovoljna pometnja koju izaziva samim svojim verbalnim eskapadama.

A zapravo, da se ja pitam, trebalo bi ga pustiti da ide gde hoće, i da radi šta hoće, razume se „u granicama zakona“, što bi rekao Hašek. Besprizornost se ne može nikada nadvladati malograđanskim zgražavanjem i padanjem u nesvest, samo gospodstvenom ignorancijom. Pa, zašto se onda ne radi tako? Zato što je isuviše visok procenat Šešelja u krvi lažnih i odocnelih Nešešelja na svim stranama balkanskih taraba, eto zašto.