Kolektivno uho – Tonski zapis a u pozadini zvuci bombardovanja. Muški glas: »Gotovo je. Imam rešenje… Stan je trosoban!«

Usput: Gde se Vulin šiša

Na nekom od svečanih otvaranja FEST-a sreo sam Ivicu Dačića, tada ministra unutrašnjih poslova, i kako narodski običaji nalažu muški smo se zagrlili a fotografija je objavljena u „Gloriji“. Posle par dana zove me majka, koja je sliku videla u frizeraju, i kaže mi: „Najzad majka mirno spava.“ Bio je to za nju ključni dokaz da nisam neprijatelj sa svakom vlašću. Šta ti je jaka propaganda: može i majčinu dušu da zarazi.

I tako, dok smo se ja i ministar uzajamno tapšali po plećima, pitao me je da li mi je potrebno obezbeđenje, a na moju očiglednu zgranutost i odbijanje rekao je: „Pa to je sad moderno.“

Zbilja ne znam da li je još moderno, ali je sigurno da iz mode nikad ne izlazi – prisluškivanje!

Ako te ne prisluškuju, mora da si pola čoveka, a ako si natčovek i kreator svake političke mode, ako si, u dve reči, Aleksandar Vučić, onda tebe prisluškuju najduže, najperfidnije i najupornije, tako da je sigurno negde arhiviran i tonski zapis: U pozadini se čuje bombardovanje a muški glas govori: „Gotovo je. Imam rešenje. Stan je trosoban.“

Ali, teško mi je da odolim da se pre nego što se dodatno pozabavim temom prisluškivanja, još malo osvrnem na temu pratnje i obezbeđenja. Pre neki dan u mirnoj čuburskoj ulici, na Vračaru, ugledam dva crna audija, jedan, bre, veliki kao lađa, a drugi normalan, „šestica“ valjda. Parkirani ispred frizerskog salona u modi. Iz radnje izlazi Aleksandar Vulin, taze ošišan, a ja mislio da u tu radnju muškarci ulaze samo kad navrate da plate ženin račun. Skočiše ljudi, „kobre“ iz pratnje, par po svakom autu, i ode ministar lepši nego što je bio. Bog ga podario tetkama: jedna je u Kanadi a druga živi u budžetu, mada verujem da je Vulin platio šišanje iz svog džepa. Za toliko se ima.

Priznajem, ova pričica sa Vulinom nema baš mnogo veze s prisluškivanjem, ali nisam mogao da odolim. Sad barem znate ko šiša Vulina.

Aleksandar Vučić pojavio se na TV Pinku s hrpom papira s oznakom državna tajna i čitao ih, tumačio i komentarisao pred gledaocima. U suštini priznaje da je opozicija danas protivzakonito praćena i prisluškivana, ali je on još praćeniji i još prisluškivaniji, evo ako treba počiniće i krivično delo protiv države, odaće pred kamerama i državne tajne samo da nam pokaže kako je svako ko je ikada bio praćen i prisluškivan zapravo praćen i prisluškivan samo da bi se njemu ušlo u trag.

Predsednik, Vlada i Narodna skupština mogu skinuti bilo koji stepen tajnosti s određenih dokumenata ako je to u javnom interesu. Nema nikakvih dokaza da je bilo ko od vlasnih da to učine skinuo oznaku državne tajne s dokumenata kojima je Vučić mahao, a još je manje jasno kakav je tu javni interes u Vučićevom selektivnom prikazivanju samog sebe kao žrtve nepravde.

Osim ako nije reč o tome da se čitava ideja iznenadne pojave nezgodnih transkripata, što je odigralo gotovo presudnu ulogu u padu Gruevskog u Makedoniji, unapred banalizuje i svi eventualni dokazi učine nerelevantnim, jer, pobogu, ovde svi svakog prisluškuju i ko će kome verovati. Utoliko veću težinu ima pitanje Borisa Tadića zašto Vučić ne pominje i svoje veze s „kriminalcima koji su finansirali SNS“ i prisluškivanje po tim osnovama.

Sve ovo može da liči na plahu letnju nepogodu, u kojoj prisluškivanje zamenjuje poslovičnog medijskog miša u boci piva. Mi sa nešto dužim pamćenjem znamo da je ta tema prisluškivanja otvarana svake sezone bilo da se radilo o državnoj bahatosti koja je srazmerno veća što je manja mogućnost civilne kontrole službi, bilo da je reč o privatluku: tehnologija je napredovala.

Vučić veruje da bi, ukoliko neke afere isplivaju u predizbornom i izbornom ciklusu, njegove hartije imale najveću vrednost na političkoj berzi makar zbog državnog pečata na njima, dok bi svi drugi transkripti, najpre o mutnim poslovima, bili devalvirani u očima javnosti jer je predsednik prvi viknuo: Ja sam žrtva!

Dakle, nije nemoguće i da je reč o ozbiljnoj uvertiri u traganju za odgovorom na pitanje koje se sve češće postavlja: Jasno je da Vučić može sve, ali dokle će to moći?

S opozicione strane vidi se besna a nemoćna saglasnost s konstatacijom o Vučićevoj svevlasti, ali se može uočiti i nemoć da se odgovori na drugi deo upitnika: Dokle će to moći?

Vlast do danas nije učinila ništa na ispunjenju zahteva opozicije za slobodne i poštene izbore koji su usvojeni još u decembru i biće jedina odgovorna ukoliko bude bojkota, saopštio je u ponedeljak Janko Veselinović nakon sastanka lidera opozicije. Ukoliko zahtevi ne budu usvojeni do polovine septembra, opozicija će doneti odluku o bojkotu izbora.

Veselinović je, nakon sastanka lidera opozicije u zgradi Opštine Stari grad, novinarima saopštio da su se svi učesnici sastanka saglasili da u ovom trenutku ne postoje uslovi za slobodne i poštene izbore i da mediji nisu slobodni.

„Ostalo je veoma malo vremena da se ti uslovi ispune. Vlast će biti odgovorna ukoliko ne bude izbora, odnosno bude izbora koji to nisu“, poručio je Veselinović.

Kazao je da nema „apsolutno nikakvih“ pomaka od zahteva opozicije za poštene i slobodne izbore i slobodne medije koji su usvojeni još u decembru.

„Kada su u pitanju razgovori koji se trenutno vode, konstatovali smo da je to okrugli sto, da smo prisustvovali tim razgovorima kao okruglom stolu, i da ćemo prisustvovati i ubuduće svakom razgovoru na kojem bi moglo da dođe do pomaka u ispunjavanju uslova za slobodne i fer izbore. Zasad ga nema“, konstatovao je on.

Vlastima je poručio da ne pomišlja da ih zamajava „nekim kobajagi razgovorima“.

Politička saopštenja obično su zbirka opštih mesta i izvorište dosade, ali ovde je bljesnula reč – zamajavati. I tako već sedam godina.

Bolje bi bilo, kad je već odavao državnu tajnu, da nas je Predsednik obavestio ko, koliko i kako, na primer, zarađuje na „Beogradu na vodi“.

Selo gori, a Vulin se češlja.