Ne mogu ovo da počnem ni sa poštovani, ni sa dragi. Vraćam snimak gaženja devojke u Ruzveltovoj i onaj tupi zvuk udarca o haubu čini da ne čujem vlastite misli. A opet, ne mogu da prestanem da mislim o njemu. O onom za volanom. Šta mu je bilo u glavi? Misao nije, sigurna sam.
Sekund pre nego što je dao gas, šta je hteo, šta je želeo da postigne? Kako postaneš biće koje mrtvo ‘ladno pregazi kolima ljudsko biće koje stoji na trotoaru, koje ne poznaješ, koje ti ništa nije učinilo. Gledam onaj snimak, nisam stručna, ali ona je devojka samo pukom srećom ostala živa. I umesto da mislim o njoj, mislim o njemu…
U ime čega?
Gde je to raslo? Ko ga nije voleo? Ko ga je zaveo da pomisli kako vredi gaziti ljude po ulici u ime neke politike? Koje politike? U šta veruje, čemu se nada, čemu se raduje stvor koji je u stanju da uradi onako nešto?
On se zove M.P, ima 37 godina i dok nastaje ovaj tekst stiže vest da je optužen za teško ubistvo u pokušaju. Navodno, sa njim su u kolima bile još dve osobe, od kojih je jedna maloletna. Što samo proizvodi još pitanja… Ko su ti ljudi, da li su ga podstrekivali da se zaleti? Ili su pokušali da ga spreče?
Ostvarenje strahova
Ne poznajem nikog ko je u stanju da se zaleti kolima na ljudsko biće. Znam mnoge na koje su se zaletali kolima i još više onih koji svakog dana stoje tokom petnaest minuta tišine i rizikuju da njih neko namerno pregazi. Ja nekad izađem, nekad ne. Često nisam ni u Srbiji. Ali neko moj, neko za koga bih stala pred automobil, stoji svakog dana.
I opet ne mislim o povređenoj devojci. Mislim o njenim roditeljima, o sestrama i braći, ako ih ima… Mislim kako im je, jer je ovaj skot, ovaj nesoj, M.P. (38) danas ostvario jedan od najvećih strahova koje imam još od kad su počeli da nam se unose u lica i da se kolima zaleću u masu.
Ko si ti, M.P. da ovako mučiš ljude? Da pregaziš nevino biće i poseješ strah među sve koji stoje na blokadama ili imaju nekog na blokadi? Kako da odgovaraš pred sudom kad čovek nisi, a zakon je za ljude? Šta da radimo s tobom i tebi sličnima? Koji ćeš izgovor da smisliš, kako planiraš da se braniš? Kako se, uopšte, brani od ovoga što si uradio?
Tup udarac
U glavi mi je i dalje samo tup udarac tela dvadesetogodišnje devojke o haubu, pa o asfalt.
Priznajem, ovo pišem prilično nekoherentno. Niotkud, setim se nekog viralnog klipa sa Instagrama, nekakve ankete, šta li je, gde pitaju majke da li bi ubile za svoje dete. Uglavnom su rekle – ne. U slobodno vreme gledam dokumentarce o zločinima u SAD, gledam majke ubijenih ćerki koje traže pravdu, traže kaznu za ubice, traže je na sudu, ne uzimaju je u svoje ruke.
I zato mi je još nejasniji M.P. (38). Jer ako majka ne bi ubila za svoje dete, ako majke širom sveta (uglavnom) ne ubijaju ubice svoje dece, šta si ti i ko si ti da tek tako odlučiš da nekog pokušaš da ubiješ? Šta nije u redu s tobom, ko je pogrešio, pa te napravio takvim.
Zlo postoji
Ti si, šljamu nedovršeni, danas krenuo da ubiješ u Vučićevo ime. Šta on tebi može da bude? Ništa, glava iz televizora, još jedan sa ekrana. Danas je na TV-u, sutra ga bog zaboravi. A ti? Kako ćeš ti sam sa sobom? Hoće li ikad do tebe dopreti težina onoga što si uradio?
Ne verujem da hoće. Ne verujem, jer zlo postoji. Zlo može da se zove i M.P. (38), ali više verujem da se zove “propagandna mašinerija Aleksandra Vučića”. Ona koja te je obrlatila da se osetiš dovoljno silnim da ubijaš u to ime. Ali to te odgovornosti ne oslobađa, jer svi gledamo i slušamo Vučića skoro svakog bogovetnog dana. Pa ipak, neki stanu na 15 minuta da odaju poštu žrtvama njegovog režima, a neki pokušavaju, evo ti, na primer, da tu tišinu produže, makar za još minut. Tebi nije uspelo. Ali, ko zna koliko je još takvih poput tebe. Ali, nas je više. Pa gazite, a mi ćemo da se dižemo.
