Ima (ne)prilika kada niko nema strpljenja da sačeka kraj kolumne ne bi li, je li, uhvatio njenu poentu – niko, kažem, pa čak ni njen autor. E, ove nedelje je iskrsla jedna od takvih nevolja, i zato ćemo da krenemo od kraja iliti zaključka, pa dokle stignemo, sve hodajući unazad. A zaključak je ovaj: ako u četvrtak, kada ovaj broj Vremena bude na kioscima, Boško Obradović i Dveri i dalje budu u Savezu za Srbiju, onda trajno prestaje da bude higijenski da se s njima ima išta zajedničko. S kim? S Boškom i Dverima? Ne, jer s njima pristojan čovek ionako nikada nije mogao deliti ništa, nego s tzv. Savezom za Srbiju, a i svim njegovim strankama i političarima pojedinačno. Zašto? Osim malog i malo većeg miliona „starih“ razloga, i zbog ovog najsvežijeg, koji se nikako ne može ignorisati, minimalizovati niti bilo kako drugačije prespavati ili se ludim napraviti.
Ili, hajde da to kažemo ovako. Zagovornik puča i vojno-policijske diktature ne može imati demokratske političke saveznike, jer oni prestaju da budu demokratski onog trenutka kada stupe ili ostanu u savezu s njim. Priča o „zajedničkom neprijatelju“ tu ne pije vode: pa nisu oni Čerčil i Staljin, nemojmo se zavitlavati, nego male srpske politikantske jajare! Ako se demokrata i („aktivni“) autoritarac udruže zarad zajedničkog cilja, taj cilj može biti samo autoritarno- tiranski, jer u toj nastranoj vezi je autoritarac taj koji (re)definiše demokratu, a ne obrnuto, onako kako zaražen čovek prenese klice na zdravog, a ne obrnuto – da zdrav „izleči“ bolesnog svojim prisustvom. Ovo potonje ne biva. Ako se, pak, udruže demokrata na jednoj strani, te fašista i ksenofob na drugoj, opet važi isto: ovaj potonji svojim ideološkim i praktično-političkim profilom definiše taj savez; on je istina tog saveza. Šta mislite, zašto se oko AfD u Nemačkoj ili oko bivšeg Nacionalnog fronta u Francuskoj pravi „sanitarni kordon“, u kojem učestvuju sve demokratske vlasti i sve demokratske opozicije, sve demokratske levice i sve demokratske desnice? Upravo iz tog razloga: ne može se paktirati s načelnim i praktičnim neprijateljima slobode i demokratije, a tvrditi da to radiš u ime slobode i demokratije.
Dobro, ali odgovaraju li Obradović i Dveri opisu iz prethodne rečenice? Ništa što su radili otkad postoje u politici ne dozvoljava nam da sumnjamo u to. Oh, ali nisu li se promenili? Ne, nisu, niti nameravaju. Kao što iz traljavo „veberizovanog“ Vučića pri najmanjem iskušenju isijava vučije-radikalska narav, tako i iz Dveri ne može da izvetri njihova jedina politička, moralna i civilizacijska suština od pamtiveka: težnja za uređenjem Srbije kao zemlje autoritarne iznutra, a narogušene prema spoljnom svetu; zemlje, dakle, dubinski ustrojene ne samo nedemokratski nego osvešćeno i dosledno antidemokratski; zemlje u kojoj ne može dobro da se oseća ni domaći ni stranac, ako ne odgovara rigidnom profilu tzv. zagovornika „tradicionalnih vrednosti“ iz vlažnih snova skomračnih provincijskih zamlata.
Ali, okanimo se mi Boška i Dveri, nije ovo tekst o njima, jer se o njima nema za reći ništa što već odavno nije i poznato i rečeno – mada uzalud, kao i obično. Ključno je pitanje kako će se prema ovom verovatno najogoljenijem autovanju neizlečivo bolesne političke naravi tog političkog entiteta postaviti vodeće ličnosti i stranke koje makar nominalno pripadaju tzv. demokratskom mejnstrimu svih mogućih provenijencija i denominacija. Na dan kada nastaje ovaj tekst, u utorak, tek nekoliko sati nakon gromoglasne Obradovićeve detonacije, svi se prave mrtvi ili čuče u mišjim rupama u zaveri ćutanja koja polako prerasta u zaveru budala, a najkasnije do dana izlaska ovog teksta pred čitaoce pretvoriće se u komplot opasnih političkih idiota – u izvesnom nimalo beznačajnom smislu opasnijih od samog Obradovića i njegovih gulanfera – ukoliko još jedan vuk pojede još jednog magarca, to jest, ako se napokon ne povuče jasna i neprelazna crta između prirodno nespojivih političkih svetova. Tačnije rečeno, nespojivih u celom poznatom svetu izvan Srbije, pa bi bilo zanimljivo čuti obrazloženje eventualnog genija koji bi bio ljubazan da objasni zašto misli i otkud to da misli je samo u Srbiji drugačije? Mada, naravno, drugačije nije, osim ako genije istom prilikom ne dokaže da Srbi spadaju u neki drugi oblik života od ostatka čovečanstva, a tu su mu šanse ipak prilično skromne.
I još nešto valja pripomenuti, da ne bude zabune. U poređenju s ovim određivanjem koje se tiče same naravi nečije politike i otuda i same naravi jednog društva kakvu bi narečena politika kreirala, sva ova pitanja oko kojih se ovde rutinski diže (pretežno veštačka) larma izgledaju sasvim nevažno, trivijalno i uopšte trećerazredno: te da li bojkotovati ili ne ili nešto između, te da li Demokrate treba da rade ovo ili ono, te da li Pera, Žika i Laza treba da udruže svoje strančice ili da idu obaška u svetlu budućnost, te da li je „Vučić“ dao pare Onima Tamo da izađu na izbore i fingiraju proevropsku opoziciju, i tako dalje, i tome slično. Sve je to koješta u poređenju s pitanjem s početka ovog teksta: hoće li Dveri i dalje biti u SzS kad ove novine osvanu na kioscima? Ako je odgovor pozitivan, onda ništa: mislim, baš ništa. Neka ugasi svetlo ko poslednji uđe u kasarnsku spavaonicu; večeras je Jeremić požarni, a znate kako on ume da bude naporan.
