Kada je internet postajao planetarni fenomen, tamo negde sredinom devedesetih, dakle u vreme kada smo ga stidljivo uvodili u firme i domove preko telefonskih linija i šištavih modema, jedno od prvih pitanja koja su postavljali sumnjičavi i lukavi bilo je „a ko je vlasnik interneta?“. Činilo im se logično da neko, negde, mora da bude na vrhu cele te priče i da taj neko uzima neki cent od svakog dolara koji oni plate. Pa, ko vele, da znaju kome plaćaju.
Objašnjenje da je u pitanju mreža, poređenje sa autoputevima gde je svako vlasnik nečega, ali niko svega, činilo je da se malo povuku, ali i dalje sa sumnjičavim izrazom. Internet je, maltene, posmatran kao sekta. Vremenom se to pitanje vlasništva nekako izbistrilo, valjda je većina razumela kako funkcioniše.
No, sada se ponovo aktuelizuje, ali ovoga puta od strane onih koji internet i njegovo ustrojstvo odlično poznaju. I oni sada postavljaju pitanje da li će Fejsbuk uskoro pojesti internet? Pa ćemo u liku Marka Cukerberga, mladog milijardera koji retko trepće i o kojem je već snimljen ozbiljan film, konačno dobiti i vlasnika interneta i Velikog brata, odjednom.
Ako se nekada smatralo da firma zapravo ne postoji ako nema svoj vebsajt i i-mejl adresu, danas se to isto može reći za Fejsbuk nalog. A uskoro će ta vrsta identifikacije važiti i za fizička lica. Već samo korišćenje Fejsbuka omogućuje vam da budete sa svima u kontaktu, ili barem sa svima koji nešto znače. Zapravo smo na onoj prekretnici na kojoj su mobilni telefoni bili pre desetak godina dok je još bilo ljudi koji su im se opirali tvrdeći da im ne trebaju. Danas teško da znam osobu koja nema mobilni, a starija je od 15 godina. Ili 12. Ako ni zbog čega drugog, a ono da bi mogli da plate parkiranje.
Ove ozbiljne tvrdnje ozbiljnog sveta ne baziraju se na vašoj potrebi da dangubite gledajući ko vam je poslao friend request, a ko vas je o’ladio. Većina današnjih sajtova, naročito medijskih, već je povezana sa Fejsbukom, koriste njegovu strukturu za komentarisanje tekstova. A možete da vidite ko je od vaših prijatelja trenutno aktivan i kada (mislite da) niste na Fejsbuku, ko je lajkovao neku temu ili proizvod i tome slično.
Teza onih koji veruju da nas Fejsbuk guta je da ćemo ga uskoro svi koristiti, a da uopšte toga nećemo biti svesni. Odnosno da ćete biti na Fejsbuku i kada niste ulogovani, jer mnogi neće moći da odbiju ponudu da budu na tržištu od trenutno 600 miliona, a dogodine verovatno milijardu dobro povezanih ljudi. Uđete, recimo, na sajt „Vremena“ i sve što radite Fejsbuk beleži, sviđalo se to vama ili ne, a komentari se beleže na Fejsbuk zidu „Vremena“. Fejsbuk bi za internet mogao da postane ono što je Vindous bio za računare, ima i drugih operativnih sistema, ali neko vreme svima je bilo lakše da koriste jedan.
Najveća prepreka da se ovo ostvari nisu borci za privatnost, već drugi podjednako veliki internet servis, Gugl. Ono što nije na Fejsbuku nalazi se na Guglu i trenutno se ova dva sajta bore za najvažniju stvar na internetu, a to je pretraživanje. Onaj čiji servis traženja po internetu koristite ima mogućnost da vam plasira reklame, a to je sav internet novac, za sada.
Bude li se ovaj scenario ostvario, a za sada ide u tom pravcu, klasičan i-mejl imaće status kao fiksna telefonija danas. Svi će ga imati, ali će to biti spor i prevaziđen način da se neko pronađe. Sem ako se nije redirektovao na mobilni, pardon, na Fejsbuk.
