Kluniranje mozga

Baš nam je žešće krenulo otkad se bakćemo oko izbora: prvo su nam takoreći ukinuli vize za ulazak u misteriozni Šengenski Zamak, evo treba još par tehničkih sitnica da se obavi, pa će pasoš ponovo postati smislen i koristan predmet, a onda su – kao da ovo šengensko pomilovanje nije dovoljno za kolektivno cičanje od sreće – našu pravednu i neodustajnu borbu za imovinski povrat istorijskog miraza u vidu naše (kosovske) kolevke iz koje bespravno kmeči tuđa beba, podržali Šeron Stoun i Džordž Kluni, onako najličnije! To jest, osim ako nisu. Izgleda da se o tome još vode pregovori… Uh, mislim, da nam ne bude to malo mnogo, ovako odjednom?! Najsmehotresnije od svega je što je u tu priču nekako upetljalo i Šona Konerija, i to kao da baš nikome nije čudno: veliki pobornik nezavisnosti Škotske najedared navodno postade isto tako veliki protivnik nezavisnosti Kosova? Pa se ti tu snađi. Pravo kluniranje mozga!

Kako god okreneš, sve ovo izgleda kao em trapavo, em odocnelo i navrat-nanos „spinovanje“, a na tragu one centrumaške mantre „I Evropa i Kosovo“. To jest, će uđemo u Jevropu preko reda, ako treba, uz malu pomoć naših prijatelja, samo ako budemo dobri, što na izborima, što inače; pri tome ćemo, gle, još i dobiti neviđeno glamuroznu prekookeansku pomoć glede Kosova. A s time se nije šaliti. Recite i sami: da li bi ijedno muško čeljade iole klasičnih preferencija moglo da se u bilo čemu usprotivi Šeron Stoun, koja će odlučno zažditi negde usred ustaničke Drenice, znakovito prekrstiti noge i sugestivno zapovediti, sa šarmantnim akcentom: KOCOBO JE CPПCKO! i svaki će brkati Dreničanin drevnoga ilirskog roda hipnotisano ponoviti za njom tu mantru, doživevši prosvetljenje i preobraćenje (plus još neke nuspojave); dakako, istu će čaroliju Kluni izvesti na tamošnjim ženama, kombinujući nežni smešak i još nežniji pritisak; i problem će tako biti rešen. Samo – javlja se u meni onaj vazdašnji izdajnički crv sumnje – šta ako, recimo, suparnička strana angažuje, šta ja znam, Anđelinu Žoli i Breda Pita da vršljaju Srbijom sa suprotnim, independističkim hipno-tehnikama? Slutim da bi u tom slučaju čak i u severnoj Kosovskoj Mitrovici naglo poraslo razumevanje za neizbežnu nezavisnost Kosova, sa sve Metohijom. I šta smo onda uradili? Ili, pogledajte ovo s vizama: šta ako mi budemo dobri – kao glasači, a i inače – a vize iz bilo kojeg razloga ipak ne padnu? Biće da bi sledeći put ceo LDP, svi slušaoci Peščanika, Helsinški odbor građanske inicijative mladih za humanitarno pravo i obojica čekinjavih kolumnista „Vremena“ iz nepatvorenog očaja đuturativno glasali za radikale, tek da se što pre i jače smrkne, pa da bar na miru polegamo! Možda bismo jednom docnije i poustajali, mada čisto sumnjam.

Šta, zapravo, pisac hoće da kaže? Imam (hladnoznojni) utisak da je cela ova „evropejska“ priča – i odavde i odande plasirana – kao izborni adut „demokratskim snagama“ u srazu sa bezmernim dubinama neznanja i duhovne bede bila i ostala uistinu mnogo više odrađena nego osmišljena. Štaviše, bila je sva površna i šuplja, sva u znamenju onog too little – too late, i to je bilo tako preočigledno da je vređalo inteligenciju čak i onih među nama kojima inteligencija nije među prvih stotinak vrlina. A ni među drugih stotinak se ne ističe. Oh, ali nije li radikalsko-narodnjačka retorika – sav taj kvazifolklorizam, provincijalni putinizam i ostalo – bila površna i šuplja na kvadrat? Naravski da je bila, ali ona je to po defaultu, ona niti može niti mora da bude bitno drugačija!

Odavno se u Srbiji brižljivo gradi ova sada već sveprisutna atmosfera kvaziapokalipse: da Srbija gubi Nešto Veliko, a da za uzvrat ne dobija ništa, ili dobija nešto što „vređa njeno dostojanstvo“. Naravno da su na ovom trovanju duhova najviše poradili Koštunica i društvo (okej, radikali se podrazumevaju), ali neće biti da Tadić i njegovo okruženje – o mlađanom Jeremiću Vuče ni reč! – nisu tome bitno doprineli, što aktivno, što pasivno. Koštunica je na vreme osvojio sve „centralne“ medije, i sa njihovih predikaonica diktira većinsko javno mnjenje u Srbiji; Tadić mu nije posle prošlogodišnjih izbora oduzeo tu opasnu igračku, a kad malo bolje razmisliš – zašto pa i da mu je uzima, ako bi igračka i posle istu pesmu pevala, možda tek u malko boljem aranžmanu?! Pa, neka onda sadašnjih vokalnih solista, bar smo se obvikli i oguglali na svaki njihov piskut, coktaj, frktaj, škrgut, zazuj, mumlaj i meket. Elem, u ovako kreiranoj atmosferi, za svakim iole „emancipatorskim“ potezom, koji Srbiju bar za polukoračić udaljava od ambisa devedesetih i približava je u daljini nazirućim se svetlima matičnog kontinenta, odmah sledi niz ritualnih izvinjavanja, relativizacija, posipanja pepelom i busanja u grudi glede sopstvene „pravovernosti“. Odem u Srebrenicu – ali odmah trčim u Bratunac! Kunem se u Jevropu – ali ne zaboravljam da „metar moga sela, Amerika cela“! Vidam rane Rundekove po dorčolskim kafičima – ali ne daj Bože da dođem u Novi Sad kad je gusto. I sve tako. Dobar deo Tadićevog prvog – nadam se, ne i poslednjeg – mandata straćen je na te besmislice. To je tugaljivo defanzivna pozicija, sa njom se ne pobeđuje, sa njom se samo trune i propada. Naročito kada sa druge strane za suparnika imaš čoveka koji je to što jeste – šta god to bilo – u stoodstotnom rastvoru, pa ga uzmi ili ostavi; i on ne misli da se zbog toga nikome izvinjava. Mada bi baš on imao za šta, iha-haj.

Pa dobro, šta da se radi – što bi rekao Černiševski – tog trećeg februara? Da se glasa, jakako. Zar za Njega – zarad Njega? Hm, ne baš: više nekako za Njega – uprkos Njemu. Šta to čujem, vama to „nije dovoljno dobro“? Bah, nije ni meni, pa se opet ne pravim pametniji od situacije.