Sećate li se Monike Levinski? Naravno, ko bi mogao nju da zaboravi. A koja bi vam bila prva asocijacija kada biste je negde zaista sreli? Uspešna žena ili evo je ona „faćkalica“?
Slučaj „Levinski“ zbio se pre 19 godina, kada je Monika imala tek 22 godine i definisao ju je za ceo život. Ona nije uradila ništa protivzakonito, daleko bilo protivustavno, samo se zaljubila do ušiju u svog šefa. Što se mladim devojkama tu i tamo dešava. Njen šef je već druga priča, moralno i zakonski.
Monika je o svom slučaju baš ovim rečima pričala pre nekoliko dana na TED konferenciji, nazvavši sebe nultom žrtvom sajber maltretiranja (cyberbullying). Njoj je normalan život zauvek onemogućen na svakom mestu gde je prisutan internet i gde dopire televizijski signal. Imala je nekoliko uspešnih poslovnih poduhvata (linija tašni, reklame za dijetu), ali lepe pare koje je zaradila nisu bile dovoljne da otkupi svoj život nazad od nas. Nije pomogla ni magistratura na Londonskoj školi ekonomije. Ostala je uvijek ista, što bi rekao Mišo Kovač.
Ona sada šalje jaku poruku svima o opasnostima ružnog govora i širenja poluistina u digitalnom svetu, gde se takve priče prostiru bukvalno brzinom svetlosti i dopiru do svakoga. Razumnima daje sebe za primer u šta život može da se pretvori i verovatno je malo onih koji bi se s njom menjali.
Preispitajte se. Jeste li ikada i iz bilo kog razloga uputili nekome grubu i nepristojnu reč na dru-štvenoj mreži, bez obzira koliko je to „zaslužio“? Jeste li ga opsovali, vređali, u prvom ili trećem licu? Lajkovali neprovereno („ali tako istinito“), retvitovali tračeve, fejvovali tuđe „duhovitosti“? Ako ste ikoga gađali tako lično, onda ste i vi samo jedan sajber siledžija. Nebitno je što u realnom svetu niste ni blizu snažni ili uticajni kao vaš protivnik. Internet vam daje supermoć. A opravdanja se prelako nađu.
Koliko je digitalno oružje moćno, ovih dana oseća i američka vojska. Islamska država (takozvana), odnosno njeni internet aktivisti, objavili su spisak sa adresama sto američkih vojnih lica iz raznih službi koje su proglasili za legitimne mete. Svi imenovani žive u SAD, reklo bi se normalnim, porodičnim životom. Sada strepe na svakom koraku jer im ne preti samo neka tajna organizacija od koje ih država i Brus Vilis mogu zaštititi, već svaki usamljeni radikal u komšiluku kojeg je previše lošeg interneta podstaklo da uradi nešto za „viši cilj“. Pentagon ih je sve upozorio na opasnost, ali im nije ni ponudio posebnu zaštitu. To bi bilo skupo i nepraktično jer bi ISIS mogao da objavi sledeću listu sa novih hiljadu imena, i tako dalje. Najbolje od svega je što su podaci o dve trećine ciljanih prikupljeni sa zvaničnih veb-sajtova američke vlade. Sajber teroristi su to samo malo iskombinovali sa društvenim mrežama i dobili su zastrašujuće oružje uz minimalno ulaganje. Najmanje stotinu ljudi i njihove porodice od pre neki dan pa do zauvek živeće u konstantnom strahu.
Naravno da se nisu našli na toj listi zato što su cvećke. Baš kao što je i Monika dobila ne ono što je tražila, već ono što je zaslužila, je l’ da? Eto nas na početku.
