Kazna za uši

Oko zemlje gospodara i njegova dva vezira tiskahu se mladi, stari, mufte beše reč rapsoda i beseda bijele vile, proleteše sedam dana i za njima sedam noći: malo osta uzdanica od množestva uzvanica

Četrnaesti januar proveo sam sa građanima nesklonim Koštunici i gle, behu sasma slomljeni, usled potreba moje službe nisam bio ni pred Skupštinom ni pred malim ekranom pa pitam šta se desilo, bilo je, kažu, sveta kao petog oktobra, nema veze, tešim ih, klima je bila pogodna, ulaz slobodan, nisu svi otišli da vide Koštunicu, Velju, Matiju, lipu Sandu, Dodika i onog prijatelja Srbije iz Formule 1 a koga je Koštuničin stručni štab smislio ne bi li srušio predrasudu o šefu kao sporovozu, ne, ne, ne daju mi za pravo, publika je bila u ekstazi, svi će se kad odu da glasaju setiti Cecinog slova ljubve, naš voljeni premijer, ujedinitelj, bla, bla, bla, neka je svako od verski svesnih učesnika tuluma prepričao ukućanima kako se proveo, tih pola miliona ljudi ispred Skupštine pomnoži sa četiri, dodaj milione koji su gledali televiziju, pa one romantičare iz dijaspore, svi ti bi u nekom švajcarskom kantonu glasali da se mi ovde trgnemo iz ove naše dešperacije te da ognjem i mačem povratimo Kosovo što bi oni tamo muški proslavili u bivšem Klubu Jugoslovena…

U straha su velike oči, kažem im, a ne, nije to strah, to je suočavanje sa istinom: Voljeni će osvojiti osamdeset pet procenata, živi bili pa videli, demokrate će postati humanitarna organizacija, radikali će se jedni zarediti, drugi preći u DSS…

Kad tamo, za vajnu koaliciju glasao tek svaki šesti birač, pa je li vredelo uložiti onoliki novac, koliki god da je bio i odakle god da je poticao, u novogodišnju reklamu?! Rimovana bljuvotina bivšeg savetnika za kulturu zar nije odbila silesiju birača, nestašluk izbegličke majke koja je povlađivala pesniku pa se na kraju prisetila da je sama „ipak lekar“, nije li pre naudio nego pomogao Partiji? Ko bi to znao! Ako se o dočeku srpske Nove godine u DSS-u i razmišlja kao o bumerangu teško da će Koštunici neko reći „šta nam je to trebalo“, idu Koštunica i Vladeta kroz visoko šipražje – kako smo se odvikli od domaćih sintagmi: kad čuješ reč „visoki“ ne očekuješ da budu Dečani, nego pomisliš „komesar“, „komesarijat“ i sl. Koštunica jednu šibljiku povuče za sobom i naglo je pusti, Vladetu ova svirepo udari po visokome čelu (ipak ne po visokome komesaru!) i slepoočnici, malo usfali da diplomatska krvca šikne po somotskom braon sakou i košulji boje srpskog neba, jao mene do boga pogiboh, jekne savetnik, a predsednik će „šta bi tek bilo da je nisam držao“, tako je i sa novom godinom, ni CeSID, ni Sinod, ni nauka, ni vera ne mogu reći bi li DSS možda prošao bolje bez julijanskih bahanalija, stanovništvo je gadno podbacilo i divna stvorenja iz vrha DSS-a neće sva ući u Skupštinu niti će obavezno preuzeti Ministarstvo inostranih dela (i Velji i Palmi pripada deo mršavog plena u vidu poslaničkih mesta), nekome od osujećenih proći će kroz glavu da je koalicioni doček bio greška, ali ko zna kako bi ih grana sudbine ošinula da Koštunica nije držao Cecu i Boru!

Još jedna, premda kraća nego ona od pre nekoliko meseci, ispovest kukavice

Pošao bio moj sestrić Ognjen u valjda treći razred i pita me znam li kako ga zovu u školi, ne znam, predajem se, zovu me Prica, kaže, verovatno je nastavnik dao oduška svojoj erudiciji, a deca prihvatila egzotičnu reč, je l’ znaš ko je bio Ognjen Prica, pitam, bio je junak, dobro, kažem, šta je uradio, nije ništa uradio, kaže on gubeći pomalo strpljenje pred nekim toliko neopasuljenim i nezahvalnim: „Kažem ti: junak. Junak ništa ne radi!“

A-ha, profesija: junak.

Ne traži se istoimeno delo, nije kraljevnu oslobodio od zmaja, nije rasporio tuđinskog cara radog da jedno pet vekova zlostavlja našu braću, nije pucao u barut ni u Franca Ferdinanda… Ima junačku prirodu i od te prirode živi, može se desiti da državi njegove herojske usluge i ne ustrebaju, svejedno mu pripadaju stan i boračka penzija, zvuči suludo, ali zar se nešto slično nije dešavalo sa hiljadama, možda i milionima oficira koji se nigde nisu iskazali ne samo kao heroji nego ni kao kukavice!

Ruska literatura vrvi od generala koji su stalno u kućama punim gostiju, istih takvih neradnika kakvi su i sami, posle obilne večere pređe general sa muškadijom u drugu prostoriju gde svi puše, piju konjak i igraju bilijar, ponekad general organizuje lov, ali na zanimanje, na manevre ili u rat skoro nikad ne ide, pa zar se Caru koji i sam nije neka cvećka isplati da izdržava tolike generale, pitao sam se, svaki ima posilnog, konjušara, kerovođu, kočijaša, a rata može da ne bude po četrdeset, pedeset godina. Tačno je da oficiri kad dodje stani-pani rade prekovremeno, ginu da bi dali lični primer običnim vojnicima koje država nije toliko obavezala već i stoga što su vrlo mladi i porekla ne uvek takvog za podičiti se, pukovnici pucaju u neprijatelja, ali i u svoje vlastite redove i podoficire kad se u jurišu ovi predomisle pa zagrebu ka šancu iz kojeg im je komandovan juriš, oficir iz svojega parabeluma overava pojedinačnom paljbom ono što streljačkom vodu promakne, ima dakle razdoblja kad junaci rade, ali kako vreme prolazi, a stalno prolazi, sve više mislim da je moj sestrić bio u pravu, junak ne radi ništa, ako i skokne do streljane ili kladionice junak našeg doba čini to više sporta i društva radi, dočim kukavica, kao što svojim očima vidite, radi li radi.