U odsustvu debate: Vreme za galamdžije
Da li je ovde jasna ideja da je Evropska unija arena u kojoj formalni suverenitet može da se razmeni za stvarnu moć, ekonomski uspeh i brigu o nacionalnoj kulturi? Ali, ako je za neku utehu, u tom neshvatanju nismo usamljeni u svetu.
Deo teksta koji sledi parafraza je otvorenog pisma Ulriha Beka i Antonija Gidensa, nemačko-britanskog intelektualnog dvojca, koje je pre četiri godine, znatno pre krize koja sad trese i temelj evropskih integracija, objavljeno u medijima svih članica Evropske unije kako bi se podstakla debata o njenoj budućnosti..
Teme koje oni postavljaju na evropski debatni sto na srpski bi se mogle ovako prevesti: „Pomozite nam, više ne razumemo svet oko sebe“; „Gde su granice Srbije“; „Država ne čini dovoljno za nas“; „Naš način života doživeo je neuspeh“…
Nedostatak javne debate o tim temama, ili očigledna neiskrenost u debati, jačaju u Srbiji poziciju antievropskih snaga i evroskeptičnih intelektualnih galamdžija, kojih, galamdžija, ruku na srce, ima čak i više među gorljivim evroentuzijastima.
Evropska unija je, suštinski, ma šta mi mislili o tome, bolje pozicionirana da unapređuje nacionalne interese nego što mogu nacije same: u trgovini, zakonodavstvu i održanju poretka, zaštiti okoline, odbrani i mnogim drugim oblastima…
Traganje za takvim poretkom stvari nije laka misija, a postaje nemoguća kada se pobrkaju prioriteti i stranačka politika nadvlada državu. Zašto se ovde tranzicija svodi na sabiranje prihoda u državnom budžetu i ne vodi se rasprava o tranziciji kao putu ka društvenoj pravdi?
Doda li se na to rasprostranjen fenomen korupcije ili makar samo verovanje običnog sveta da su upravljači korumpirani, Kosovo i da ne pominjem, onda dobrom, a zasad ipak manjinskom delu srpskog biračkog tela, ukoliko se na narednim izborima ne dokaže suprotno, i blagovesti iz Luksemburga o prihvatanju „srpske kandidature za kandidata“ deluju šuplje i ne baš obećavajuće.
Evropa i Kosovo: Ni riba ni devojka
Na otvaranju skupa o jugoistočnoj Evropi na međunarodnom sajmu Global konekt, u Nemačkoj, Boris Tadić je ponovio da je članstvo u EU centralni strateški cilj Srbije i dodao da je kao predsednik učinio „sve da Srbija bude motor pozitivnih promena u regionu – u interesu mira, stabilnosti i boljeg života građana“.
Iz Beograda mu je uzvratio Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS), kohabitacioni saveznik iz godina kada bi stanje u državi najbolje opisao onaj ko bi rekao „ni riba ni devojka“, saopštenjem u kome piše: „Okončana je dvogodišnja propaganda vlasti kako su EU i Kosovo dva odvojena pitanja!“
On je još naveo da, posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i prihvatanja Euleksa, sa usvajanjem rezolucije u UN, započinje treća faza u procesu postepenog priznavanja postojanja lažne države Kosovo. Kako je ocenio, ta treća faza je otpočinjanje dijaloga o dobrosusedskim odnosima, što je i potvrđeno zaključkom EU, kojim je prihvaćena aplikacija Srbije za kandidaturu za kandidata.
„Sadašnja vlast je umesto partnerskog, prihvatila da sa EU uspostavi vazalni odnos i dopustila da Brisel uslovljava Srbiju oduzimajući 15 posto naše teritorije“, naveo je Koštunica.
Predsednik DSS-a je istakao da je „posebno ponižavajuće“ što pitanje stvarnog ulaska Srbije u EU uopšte nije na dnevnom redu, već će to možda biti u dalekoj budućnosti.
„Pravi problemi današnje Srbije su beznađe, nezaposlenost i siromaštvo. Umesto da se bavi realnim životom, sadašnja vlast se zarad utopijskog cilja o ulasku u EU možda i daleke 2035. godine, još i odriče dela naše teritorije“, ocenio je Koštunica.
Moram, ipak, da konstatujem da je veća utopija verovanje da će se Kosovo vratiti u okrilje Srbije nego recimo da će Srbija jednog dana predsedavati Evropskoj uniji. Pre mogu da zamislim Tadićevo stolovanje u Briselu, nego što mogu da zamislim da će Vojislav Koštunica popiti kafu u Prištini.
Evropa je pomalo zbunjena i samom sobom. Socijalni protesti tresu vlade više država, sebičnost se javlja kao odbrambeni mehanizam, multikulturalnost nije više ikona liberalnog sveta, sve su duži jezici i pamet je kraća, jer kriza temeljno drma privilegovane slojeve evropskih država blagostanja, zdravog razuma i popravljenih zuba.
Ima domaćih analitičara koji se više uzdaju u francuske sindikaliste nego u nekakvu srpsku autentičnost i mogućnost otpora, ima tu besmislenih pokušaja poistovećivanja jurišnika na gej paradu u Beogradu s demonstrantima protiv Sarkozijeve penzione reforme (vidi M. Vučelića u „Pečatu“), ima plaćenih katastrofičara koji ujutro mrze sebe a po podne ostatak sveta, ali nema odgovora na pitanje o tome šta je alternativa Evropskoj uniji, ne kao globalnoj ekonomskoj i političkoj sili, već kao načinu života u zajednici naroda kojima po kulturnom modelu više pripadamo nego što pripadamo, recimo, tradiciji i načinu života kosovskih Albanaca.
Uz jubilej nedeljnika „Vreme„: Čarobni trougao
Uloga medija u promociji etičkih standarda i etičke prakse, u unapređivanju demokratičnosti javnog govora i ukupnom unapređivanju odnosa u društvu mogla bi biti ogromna kada bi nam mediji bili – etičniji.
Nažalost, kršenje profesionalnih standarda širi se kao kuga.
I najeksplicitniji vid etičkih prekršaja u medijskoj sferi je prisutan – govor mržnje. Istina, sužena je mitomanska svest o našoj ekstrapotenciji koja nas je vodila u sukob s celim svetom. Prošlo je doba kada su neki o sebi mislili utoliko bolje što je neprijatelja bilo više i što su neprijatelji bili jači. Tako nam se i govor mržnje pretvorio u pljuvanje po sopstvenom dvorištu – na meti su homoseksualci, žene, politički neistomišljenici… Mediji su nam se oslobodili, ali je tragično što nema šta da ih ukroti.
Sloboda nije u pravu da se ugroze tuđa prava.
I sasvim površna analiza pokazuje da postoje tri razloga za slabo izgrađenu medijsku etičnost.
Pod jedan, jeste država gotovo zaokružila zakonski okvir za delovanje medija, ali je implementacija zakonskih rešenja još daleko od svake a kamoli od poželjne prakse. Regulatorna tela nisu uspostavljena i pravila su podložna igri političkih moći. Nacionalna televizija nam je pristojnija nego što je bila, ali nema garancija da će takva i biti u slučaju kadrovske promene – bilo vlade bilo promene unutar samog televizijskog sistema. Neregulisan je status lokalnih glasila u javnoj svojini. U privatnom sektoru medijskog tržišta vlasništvo je netransparentno. Politika je možda izgubila apsolutnu moć da diriguje medijskom scenom, ali je u prazan prostor uskočio biznis.
Pod dva, medijske asocijacije i novinarska udruženja svako malo propisuju neke etičke kodekse, ali se na prste jedne ruke mogu izbrojati oni mediji koji su kodifikovali kakav-takav etički obrazac. Otuda se novinari, urednici i vlasnici ne obavezuju na određeno ponašanje koje bi im pretilo i sankcijama – od gubitka posla do gubitka para. U trci za gledanošću i tiražem sredstva se podređuju cilju.
Pod tri, u Srbiji je razgrađen ili, možda preciznije, nikada nije izgrađen institut pozitivnog javnog mnjenja. Ovde nema kritičke intelektualne javnosti koja bi jasno osudila prekršaje etičkih standarda i formirala onu vrstu javnog mnjenja koja bi prekršioce kaznila gubitkom tiraža ili padom rejtinga.
Naprotiv, kod nas političari ali i drugi javni poslenici estradizuju medijski i ukupan javni govor. Sve emisije izgledaju kao da su slikane „skrivenom kamerom“, a oni se, ti zamišljeni uzori etičkog i javnog, beče, ače, natpljuvavaju i uskoro će početi da se skidaju i goli.
U tom trouglu: šta je uradila država za nas, šta smo mi uradili za sebe i postoji li javnost koja nas nagrađuje ili kažnjava, kretaće se i medijski napori ka unapređenju društva, ali i ka promeni slike o sebi.
Dodati makar kamičak u tu građevinu zadatak je za generaciju koja će odraditi narednih dvadeset godina u nedeljniku „Vreme“.
