Jesam li ove reči čuo od predsednika, ili su mi se same naturile kao kruna svega što je potonji u svega nekoliko nedelja iznedrio obilazeći podanike: na porodicu sam gledao kao na zlatnu rezervu ili na poslednje utočište, roditelji će me primiti u Farkaždin kad moj novinarski biznis propadne i kad se stanovništvo zasiti mog glasa i mojih bravura na basprimu, tek zahvaljujući predsedniku Tadiću shvatio sam da nema jake porodice bez uspešnog biznisa te da nema iskrenog i dugoročnog biznisa izvan porodice: vi samo stvorite porodicu, ostalo je naša briga, hm, da toliki obol i toliki hvalospevi porodicama ne dovode u neravnopravan položaj građane koji nemaju obitelj?!
Porodica je najzad pronađeni organizacioni oblik ekonomskih odnosa među krvnim srodnicima i bračnim drugovima, svaka kapitalistička tvrtka bi da se njeni zaposleni osećaju kao članovi porodice, čitav jedan kapitalistički kontinent (ili barem njegov najnapredniji deo) rado se predstavlja kao porodica: i vi ćete, o Srbi, jednog lepog dana biti primljeni u porodicu evropskih naroda! (Književnici su svi jedna porodica: kad umre Solženjicin, drugi pisci koji ga nikad nisu upoznali okupe se u svojim udruženjima ili u skupštinskoj sali gde javno, kolektivno, kolegijalno i takoreći stručno tuguju za njim, doklen na primer kovači ili vulkanizeri i ne znaju kad neki njihov kolega na drugom kontinentu premine; književnici tuguju zbog odlaska velikana, a tim svojim tugovankama poručuju nam da su i oni pisci, možda ne u rangu pokojnika, ali da su posvećeni u svetu tajne reči i da su tog dana najtužniji primerci homo sapiensa – nisu imali tu sreću da iz prve ruke pišu o Staljinovim logorima, ali su sve podredili pisanju i od države očekuju da i u narednoj petoljetki potpomogne kulturu tj. pisanu reč čiji su oni prvosveštenici…)
Demokratska stranka je jedna porodica. I poprište porodičnog biznisa. Njezin starosta brine da poslovni elan rodbine nigde ne splasne, bezmalo svakodnevno, da li u svojstvu vođe partije da li šefa države obilazi zabačenu, zaboravljenu i štaviše neupoznatu svojtu: „Pa ljudi moji, vi stvarno kao da ste svi izronili iz ‘Selo gori, a baba se češlja’, vi ste moj saborni deja vu, kao da je sve ovo već bivalo i bivalo – kad sam na setu, na selu posetio glumce i Radoša nisam ni znao da sam bio u celoj Srbiji odjednom!“
I kao kad molitve Noletovih idolopoklonika sa B92 urode plodom i kad prvi reket kosmosa opusti ruku, tako je predsednik od silnog susretanja sa običnim svetom opustio govorni aparat i bilo koga da mu protokol ili sudbina dovedu u susret predsednik ima spremnu paralelu, dijagonalu, drop shot, return, smash, pasing shot, lob, stopball, volley: „Čujem da se bavite pravljem krčaga od ilovače, gline, grnčarstvom, bravo, nastavite sa tim, iako je zbog svetske krize i domaće skorojevićske uzoholjenosti prodaja tih vaših posuda gotovo zamrla, ali doći će, verujte mi, sve na svoje mesto, ti krčazi su kruna naše domaće radinosti, našeg folklora, one su dragoceni deo našeg identiteta, vaše je da radite i da ostanete ovako zdravi i čili, a država će vam na evropskom tržištu zasigurno naći kupca!“ Ili: „Majko, čuo sam da mesite beskvasni hleb, proizvodite zdravu hranu, koristite komlov, to je budućnost pekarske industrije, a vi to držite u malom prstu, niste razmišljali o porodičnom biznisu, a, tako, sami ste već dvadeset godina, dobro sam učinio što sam posetio vas, napraviće ovi moji plan oporavka i preporoda jednočlanih domaćinstava.“ U katunu spontano sreće čobanina: „Milina je videti ovako krepkog starinu, ovaj vazduh koji je vama ovde kao dobar dan bogati Evropljani mogu samo da sanjaju, da li ste razmišljali o seoskom turizmu, vidim da imate tranzistor, mora da ste čuli moje reči o porodičnom biznisu, čuli ste, ali ste samac, valjda udovac?… A tako, niste se ni ženili, nije bilo Palme kad ste vi bili fertilni, ha, ha, ha, dobro, tako je kako je, mora da i samoća ima dobrih strana, jedete samo sir od nepelcovanih ovaca i pijete surutku, znate da zbog vas i vama sličnih Srbija ima najstarije stanovništvo, šalim se, mi vam to ne zameramo, Krkobababići se svakom novom penzioneru raduju kao roditelji prinovi, šta kažete, nemate godine za penziju, kako to, imate trideset sedam godina, ko bi rekao, delujete zrelije, iskusnije…“
Na suprotnom obronku istog planinskog venca Koštunica, Samardžić i nekolicina vernih sledbenika većaju o budućem simbolu stranke, Vladetin zamysel da se uzme biće iz grčke mitologije odbačen je: grčka mitologija postala je sastavni deo evropske mitologije, daleko joj lepa kuća, uzećemo nešto domaće, a što ne liči na jednu drugu vrstu: „Čovečja ribica! Živi u pećini, izvan varljivog sunčevog sjaja i atmosferskih prilika, što simbolizuje naše opiranje da nas Evropa proguta kao kit Jonu, drugo, izgled joj je jedinstven, prozirna je, davno oslepela, šta kažete, braćo i sestro Ljiljo, jedini je vodozemac koji nosi ljudsko ime, kao što smo mi jedina partija sa ljudskim likom, ko je za čovečju ribicu neka digne dva čovečja peraja, hoću reći prsta!“ – „Ne dolazi u obzir. Čovečja ribica živi i ispod Republike Srpske, ali je svojataju Hrvati i Slovenci, treba nam nešto čisto srpsko, lepi čovek dobro zvuči i lepo bi bilo išao uz moju fotografiju, Ko osim lepog čoveka sme da vas gleda u oči, ali ne želim kult ličnosti, želim ime koje će obuhvati svih nas dvadesetoro, celu našu stranku, zato predlažem različak, ne znam ni ja kako izgleda, ali nama treba reč, dan i noć je suviše dijalektički, vuče na marksizam, noćna frajla otpada i lepa kata su za sindikat pravosuđa, različak je naša reč i naša zastava, rimuje se sa kamičak, jadničak, sve skrušeno, smerno, pokunjito i smanjeno, ovo smesta prijavite RIK-u i dajte da vidim različkovu sliku!“
