Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Srpsko društvo jedva da zna kako izgledaju uspešni protesti protiv režima koji trinaest baksuznih godina jaše zemlju.
Protesti protiv rudnika litijuma imali su privremeni i varljivi uspeh. Neki manji – kao kad studenti nisu dali da ih izbace iz domova tokom pandemije – jesu uspeli.
Ali to je tek fusnota u dugoj listi neuspešnih protesta, ovakvih i onakvih. Zato bi barem trebalo da je naučena ta lekcija – kako da protesti propadnu.
Tako, naime, što svako počne da vuče na svoju stranu, što se sve rastegne i raspline, pa onda počne sitno zvocanje – ovaj neće sa ovim, onome smeta neko drugi. I onda svi odu kućama.
Već je mnogo urađeno
Aktuelni studentski protesti, koji po masovnosti akcija i skupova u zbiru verovatno prevazilaze i bunu oko Petog oktobra, postigli su više nego što se iko mogao nadati pre par meseci.
Talas solidarnosti, nada koju su studenti dali matorima da dolaze bolje generacije, prevazilaženje straha… pa još najavljena ostavka Vlade, neki ministri na optužnici – to je više od ičega što se u Srbiji desilo za trinaest godina.
Sad je pitanje kuda dalje. U stvari, pitanje je da li će se uopšte ići „dalje“ ili će igra ići isto, pa ko više izdrži.
Studenti možda misle da mogu da drže blokade dok vlast volšebno ne implodira sama od sebe. Ali, teška posla da će tako biti.
Oni se još eksplicitno ograđuju od političkih stranaka, aktivističkih grupa i ProGlasa. Na mnogim fakultetima se sve glasnije govori da neko hoće da „preuzme“ proteste. Mnogi studenti kivni su jer su neke njihove kolege sačinile spisak govornika za protest u Novom Sadu bez konsultacije sa svima.
Prelomni trenutak
Nema, koliko se zna, među studentima ozbiljne namere da protesti postanu „političkiji“, da se traži prelazna vlada, recimo. Da se, ako se već traži da institucije rade, pozove na vrhunsku demokratsku instituciju – slobodne i poštene izbore.
U toj situaciji, Narodni pokret Srbije objavio je predlog kako do prelazne vlade. Nije to loš nacrt, ali neće ničemu služiti jer ga samostalno daje jedna od brojnih strančica i jer nije prvo usaglašen sa studentima.
Isto će proći, ako ga bude, i predlog ProGlasa i bilo koga drugog.
A studenti se od svih njih ograđuju i mogli bi to da dočekaju kao pokušaj „preuzimanja“ i „kooptiranja“. I tako se vrtimo ukrug.
U tom ping-pongu biće sve više neslaganja i zađevica, pa i onih među samim studentima, to je tako ljudski i prirodno. Ali je istovremeno (vidi gore) recept da protesti propadnu.
Vreme je kategorija, ono teče. Vučić to zna, pa na vreme i igra. Ko god je ustao za pravdu i institucije, ima valjda političke pismenosti da prepozna trenutak kada se stvar lomi.
Ili će oni koji su poveli bunu prestati da se gade politike ili će ostati sve po starom. To jest, neće baš po starom – ostaće solidarnost i hrabrost koji su se probudili. I to će zauvek biti zasluga ove generacije studenata.
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
