Kako će proći ovisnik o moći

Uf, sva sreća da se na mom biračkom mestu glasanje ne ponavlja! Jerbo ispada da bih bio primoran da, višeg cilja radi, glasam za Zveri (Uzbunaaa! Ćirjakoviću, reaguj!) iz Dveri, a kako onda da mi se ruka ne osuši i da mi se duša ne obrete u ognju paklenom? Ili bih, u ime jedne u najmanju ruku sumnjive principijelnosti, odbio da to učinim, i tako direktno poslužio kao korisni idiot u službi lokalnog Samodršca. Muka golema, kako god uzmeš.

Ljudi umeju tako da zađu u životnu dob kad „karakter počinje da nadjačava inteligenciju“, kako su to mudriji od nas lepo formulisali. Vučić Aleksandar, megjutoa, nikada nije zašao u te godine jer je naprosto oduvek takav: nije nebistar, ali će učiniti ama baš svaku kolosalnu glupost sledeći svoju narav, a narav mu je, kako da vam kažem – sačuvaj bože. I pogodna je za sve samo ne za normalnu i demokratsku „službu narodu“, kako se patetično zove ono što on lepo i u svom slučaju sasvim tačno naziva: vladanje. E, zato je taj i takav Vučić ove nadmoćno dobijene izbore, umesto da peva na lovorikama kako bi učinio svako, da prostite, „normalniji“ od njega, sumanutim noćnim cenzus-inženjeringom pretvorio u klicu svog poraza, koji nije na dnevnom redu ni danas ni sutra, ali je sada već gvozdeno zakonit i neminovan, jer ga je sam ispisao i vredno radi na njemu.

Nego, šta je zalog u ovoj postizbornoj igri, u kojoj smo svi na neki način primorani da učestvujemo, ako ne želimo da budemo idiotes? Elementarno demokratski karakter društva, baš ništa manje od toga. Ko to ne može da vidi, slep je; ko neće da vidi, ili je „geopolitički“ zaluđen ili beskrajno pokvaren i ima, štono bi se reklo, „skrivenu agendu“. E, dve naizgled oštro međusobno suprotstavljene agende ovde su mi najzanimljivije za proučavanje. Među zagovornicima Vučićevog i vučićevskog neoautoritarnog preoblikovanja (ergo: deformisanja) srpskog društva nisu nimalo zanimljivi, nego su prostački banalni, svi ti njegovi partijski i vanpartijski pripuzi i dopuznici, svi ti vulini i ostale „Nebojše iz Beograda“: to je klasična posluga, polusvet koji se uvek roji oko takvih. Zanimljiviji su ljudi precizno javno profilisani – mnogo pre Vučića, bar u njegovoj sadašnjoj, kvaziveberovskoj inkarnaciji – za koje mogu da verujem da uistinu veruju u ono što javno zastupaju. Uzeću dva paradigmatska primera sa suprotnih krajeva vrednosno-ideološke skale: Željka Cvijanovića i Nikolu Samardžića. Obojica su u raznim prigodama podržala aktuelnu vlast (pa tako i pred ove izbore), a u „Vučiću“ vide bar najmanje lošu od dostupnih i realnih kombinacija, to jest čoveka koji garantuje ono do čega im je najviše stalo, pa makar i po cenu izvesnog žrtvovanja unutrašnjeg demokratskog legitimiteta: za Cvijanovića to je čvrsto vezivanje uz Putinovu Rusiju, a držanje zle EU i gnusnog NATO na distanci, sve uz ritualno pretvaranje kako tobože idemo k njima; za Samardžića, naoborot, „Vučić“ je najjača dostupna garancija da je Srbija čvrsto na „evroatlantskom“ putu i najjača brana prevlasti onoga što, ne bez razloga, naziva „putinovskom Petom kolonom“. Ta dvojica, dakle, zastupaju dijametralno suprotne stvari, a obojica, gle, upravo u Vučiću i njegovoj strukturi vide garanta očuvanja onog pravca do kojeg im je stalo. Tvrdo ih povezuje spremnost da previde, ili barem minimalizuju karakter autoritarnih poteza koji dokrajčuju ionako mizerne demokratske institucije i standarde. Moglo bi se reći da obojica, svaki na svoj način i iz svojih motiva, ponavljaju onaj čuveni (i kobni) rezon i gest Dobrice Ćosića iz 1990: „prvo Ustav pa izbori“, ili „prvo nacionalno pitanje, pa demokratija“. To se uvek, ali uvek, loše završi. Doduše, ne nužno loše iz rakursa strane koju simbolizuje „Cvijanović“; iz tog ugla, može se i bez demokratije: evo, kako mogu Putin i Erdogan, i šta im fali?

Zato je važno, pogotovo na strani koja se kune u demokratiju, Evropu i tako to, nikada ne nasesti na tu priču: nikada ništa nije važnije od unutrašnjeg demokratskog ustrojstva Srbije, i to sada i odmah, a ne jednog lepog dana, kad prvo oposlimo „važnije“ stvari. I da, zato Dveri moraju u skupštinu: voleo bih da niko živ nije glasao za njih, ali ako su već dobile dovoljno glasova, onda mi ne pada na pamet da tražim svoju i sreću Srbije u političko-institucionalnom nasilju nad njima, verujući da iz toga može da izađe nešto dobro. Ne može.

Pa dobro, a Vladar? Kuda ga sve ovo vodi? Eh… Autoritarizam je hazarderska igra u kojoj se vladar olako poigrava sudbinom države, društva i svakog pojedinca tako što zloupotrebljava nesrazmernu silu kojom raspolaže, nesvestan ili nemaran da na taj način unapred legitimizuje sve što bi ga moglo snaći čim oslabi, a svako jednom nužno oslabi. Drugim rečima, to je igra bez hepienda. Kako će se Vučićeva igra završiti? To je nešto što vi ili ja još ne možemo da znamo, ali to ne znači da kraj te partije nije već napisan. Ubeđen sam da jeste, i to u umetnosti, gde bi drugo? I to ne samo u antičkim komadima ili kod Šekspira, nego i danas i ovde. Evo, na novom albumu Discipline kičme ima i pesma Ovisnik o moći, a u njoj i ovo: „Osećaš li moć/ Dok živiš svoj san/ I niko osim tebe/ Više nije bitan?/ Međutim: Ovisnik o moći/ Na kraju neće dobro proći!“ Sasvim je nevažno da li je, pišući ove stihove, Dušan Kojić Koja mislio baš na Vučića i samo na Vučića: (dobra) pesma uvek zna više od pesnika.