Svoje političko opravdanje levica i desnica pronalaze samo u slobodnom javnom prostoru (res publica) s čvrstim republikanskim institucijama i smenjivom vlašću: kao suprotstavljeni, čak i neprijateljski politički projekti, oni se uzajamno ograničavaju i kontrolišu. Dvadeseti je vek ubedljivo pokazao da dominacija samo jedne od ove dve perspektive vodi direktno u pakao. Utoliko je slobodan javni prostor nužan i za sučeljavanje ideja (ideologija) koje stoje u osnovi ovih projekata. U suprotnom, ideološka artikulacija postaje monološka (marksizam, na primer), zapetljava se u sopstvene protivrečnosti, tone u proizvoljnost i, u krajnjem, služi opravdanju političkog nasilja. Upravo je to slučaj na portalu Russia today za Balkan gde je okupljen cvet desničarske inteligencije.
Evo jednog paradnog primera kako to izgleda.
Prilog od 4. januara pod naslovom Evropa bez Božića Slobodan Vladušić otvara kafanskom dojavom da je hrišćanstvo u nevolji. Neko je, naime, negde nekome rekao kako su se stekli uslovi da se „oslobodimo hrišćanstva“, odnosno, kako to Vladušić razume, taj neko ko je nekome negde rekao nešto zapravo je sugerisao „institucionalnu dehristijanizaciju evropskog društva i njegovih temelja“. Suočen sa ovako opasnom zamisli naš se pisac prihvata pera i svom snagom kreće u odbranu hrišćanstva, Evrope i evropskog čoveka.
Kafansko trabunjanje, dakle, Vladušić postavlja kao problem na koji, sada, kreće baražnom paljbom u kojoj pronalazimo osvrt na religijsku terminologiju („podvig i ljubav“), potom filozofiju u nekoliko navrata, zatim ravnopravnost polova, a tu su i Džejms Kamerun, likvidacija novorođenčadi, Niče, eutanazija, babe, žabe, Fuko, Bil Gejts, robovlasničko društvo, Pekić i Lalić, krstaši, a kako zbrka raste tako naš pisac tlapnju o dehristijanizaciji Evrope i evropskog čoveka sve više uzima kao činjenicu te se još odlučnije stavlja u odbranu hrišćanskih vrednosti. Dakle, u tolikoj meri je samoga sebe doveo u borbeno raspoloženje da je, naposletku, kafansko lupetanje uzeo kao stanje stvari (a ne kao lupetanje).
Priča o dehristijanizaciji Evrope je, naprosto, nesuvisla iz mnogo razloga, a jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, jeste što je naš jezik (jezik nas Evropljana), dakle naša pojmovna struktura zahvaljujući kojoj mislimo, uslovljena upravo hrišćanskim vokabularom, hristijanizovanom pojmovnom mrežom (što, razume se, ne treba mešati s hrišćanskim vrednostima). Ukinuti hrišćanstvo značilo bi ukinuti jezik, a to, jednostavno, nije moguće. Način, međutim, na koji Vladušić reaguje na priču o dehristijanizaciji potpuno je proizvoljan. Uz to, osim što pravi potpunu zbrku, Vladušić često ne zna o čemu piše. Tvrdi, na primer, da „bez hrišćanstva evropski čovek ne može više sebe da projektuje u filozofski centar sveta: to je logika ove antihumanističke i antihrišćanske revolucije“.
O kakvoj to antihumanističkoj i antihrišćanskoj revoluciji govori Vladušić? Nije valjda da kafansko baljezganje naziva antihumanističkom i antihrišćanskom revolucijom? Pored toga, rečena tvrdnja ima nesuvisli i suvisli deo. „Filozofski centar sveta“ je, recimo, nesuvislost. Šta je to, kog đavola, „filozofski centar sveta“? Naš pisac je, zacelo, hteo reći da bez hrišćanstva čovek sebe ne može da postavi u centar sveta, ali ta tvrdnja, naprosto, nije tačna, a budući da je naš pisac univerzitetski profesor – greška je i nedopustiva. Stvar, naime, stoji potpuno obrnuto. Čovek (subjekt) dolazi u centar sveta nakon što uticaj hrišćanstva počinje da slabi (humanizam & renesansa, profesore), odnosno nakon što je transcendentni autoritet, dakle bog, svrgnut s prestola. Upravo je smrt boga oslobodila mesto za čoveka, što bi svaki student prve godine književnosti morao da zna. Student, ali ne i profesor, očigledno.
Najpre, dakle, ponuditi slabu tvrdnju koju niko ozbiljan ne bi izgovorio, kamoli uzeo u obzir, a onda se svojski potruditi da se tvrdnja diskredituje. Već to je, kao postupak, dosta jadno.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
