To je već postao stereotip. Svake godine prebrojimo koliko je miliona SMS poruka poslato za Novu godinu i Božić, izračunamo koliki je to porast u odnosu na prošlu godinu i lakonski zaključimo da ljudi postaju otuđeniji jer dozvoljavaju da elektronika zameni humani kontakt. Usudio bih se da kažem da je to totalna glupost. Kao što postoje rukovanja, pa i ljubljenja o tim okolnostima koja su lišena svake emocije, tako postoje i SMS, MMS i i-mejl poruke koje u sebi nose svu ljubav ovoga sveta.
Ovo se odnosi i na stihovane SMS poruke kakve se obično šalju za Božić i Uskrs i koje je neko negde sastavio, pa ih potom mnogi prosleđuju ceneći da su duhovite ili da naprosto govore ono što bi i oni sami želeli da kažu, samo kada bi umeli tako lepo da sroče. Baš kao kada vam neko pokloni ružu. Da li je njena vrednost manja ako je kupljena pre deset minuta u cvećari ili je potrebno da je davalac sam uzgaji u sopstvenoj bašti da bi imala neku vrednost?
U suštini je važna nečija namera da nam čestita i mnogo je više onih koji će ostati razočarani što ih se neko nije setio, ili što im nije uzvratio na čestitku makar i elektronsku. Oni kojima ovakav vid komunikacije smeta u suštini su formalisti ili imaju neku drugu skrivenu nameru, to jest nose emociju suprotnu od lepih želja, a koja se može preneti i elektronskim putem, samo ako zaista postoji. Što nas posredno dovodi do sledeće stvari, a to je pompezna najava da će ovo biti decenija trodimenzionalne televizije!
Takozvani 3D bio je glavna tema najvećeg sajma elektronike u Las Vegasu, što je podstakao uspeh filma Avatar, snimljenog u toj tehnologiji. LCD i plazma televizori više nisu dovoljni, primećuje se pad potražnje i smatra se da je gledanje televizije sa naočarima, to jest „prisustvovanje“ događaju prava stvar.
O tome bi se dalo diskutovati. Neke stvari jednostavno nisu za tri dimenzije, dok su druge za to dušu dale. Vesti su u najvećem broju slučajeva dvodimenzionalne, odnosno – da li biste zaista želeli da „sedite“ u poslaničkoj klupi dok gledate izveštaj iz skupštine? S druge strane, za sportske prenose 3D bi mogao da bude revolucija. Gledalac bi mogao da posmatra teren kako se njemu sviđa, a ne kako mu reditelj nameće. Ali od toga smo još prilično daleko.
Spoj sa početkom teksta je u sledećem. Zahvaljujući brzim internet vezama sve više je ljudi koji svoj posao mogu da rade od kuće, umesto u kancelariji, što stvara ogromne uštede po pitanju prevoza, poslovnog prostora i slično (o zabrani pušenja da ne govorimo). Mana ovakvog rada uglavnom je u „neprisutnosti“ zaposlenog što starovremenskim šefovima ume da smeta. Sa 3D tehnologijom to bi se, donekle, ispravilo. I klijenti i šefovi mogli bi da vas „dožive“ kao da ste stvarno tu, onda kada ste im potrebni.
I tu će biti onih koji će zanovetati da to nije isto kao kada je svako dolazio u kancelariju i da je razgovor sa njegovim odrazom oblik otuđenja. Nije isto vikati na zaposlenog i na njegovu trodimenzionalnu sliku kada znate da u drugom slučaju ima mogućnost da vas utiša ili stavi na mjut.
