Saradnici i savetnici: Rušenje vladinog autoriteta
Neki put, dogodi se, borba za život i samoodržanje i najljuće protivnike natera da se u burnom moru drže za istu dasku kad im voda dođe do grla. U strahu od izbora, s malo šansi da se povoljno po njih završe, činioci koalicione vlade već su počeli da se prave da se ništa nije dogodilo.
Pitanje je dana, nedelja i možda meseci koliko će trajati novouspostavljeni aranžman, ali, bez velike štete po srpske bolje interese, teško će odlagati izbore do redovnog termina, proleće 2012. godine. U strahu od izbora sada se bolje slažu nego koliko još pre četiri dana. Mlađan Dinkić je premijerov predlog za njegovo razrešenje s mesta potpredsednika vlade i ministra za ekonomiju pretvorio u ostavku i izbegao da već na pitanju glasanja o njegovom smenjivanju, odnosno razrešenju, bude iskazano nepoverenje u vladu.
Iza ovih igara oko proceduralnih pitanja stoje krupne stvari i nema u Srbiji dovoljno velikog tepiha niti metle da bi se sva prljavština gurnula pod njega. Najavljena rekonstrukcija vlade, do kraja meseca, pre će dokazati nego što će demantovati ovu tvrdnju.
Kap koja je prelila čašu bila je Dinkićeva izjava s kraja prošle nedelje u kojoj je tvrdio da se odluke donose mimo vlade i da ih donose ljudi bez javne i političke odgovornosti za te odluke. Ja bih rekao da je Dinkić, u tom trenutku, skočio iz tiganja direktno u vatru. Legitimno je bilo tražiti premijerovu ostavku, što je Dinkić i učinio dan, dva pre izjave koja ga je definitivno izbacila iz igre.
Tvrdio je u predigri političke drame da premijer nema autoritet, ali izjavom o odlukama koje se donose mimo vlade on je suštinski ustvrdio da je u Srbiji izvršen državni udar. Ne mora čovek biti neki vajni analitičar da bi shvatio da je Dinkić mislio na predsednika Tadića i najuži krug njegovih saradnika i savetnika, od kojih neki i nisu javne ličnosti a većinom i nemaju političku odgovornost za odluke koje se donose.
Ministar je kriv za sve: Neobučen za preterivanje
Imperija je u roku od 24 časa uzvratila udarac računajući da Dinkić, ovaj put, nema kontraigru, a ovaj je taj katil ferman, barem za sada, prihvatio mirno i svilen gajtan vezao kao kravatu koju će nositi u funkciji šefa poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije. Još neće da ruši vladu jer mu se to ne isplati. A kad će, videćemo.
O stepenu nervoze i dramatičnosti odluke govori i činjenica da je odluka o Dinkićevom najurivanju iz vlade doneta dan posle početka završnih pregovora s MMF-om i dan pre proslave Dana državnosti, dakle kad joj vreme nije, pa se građani pitaju kakva je to država, a verujem da istu nedoumicu imaju i ovi što su došli iz MMF-a.
Početno obrazloženje Mirka Cvetkovića bilo je razložno. Dinkić je odluku o finansiranju pogona „Gorenja“ u Zaječaru (inače, Cvetkovićev rodni grad) doneo bez odluke vlade o tome. To je trebalo da bude kontradokaz njegovoj tvrdnji da neko drugi odlučuje umesto vlade, a smenjivanje državnog sekretara u Ministarstvu finansija, koje je išlo u paketu sa zahtevom da Dinkić bude razrešen, bilo je neka vrsta kontratega koji je trebalo da posluži generalnom disciplinovanju tima.
Ali, od podneva do večeri stvar je eskalirala. Uveče je već Cvetković optužio Dinkića za očajne rezultate u sektoru kojim rukovodi – pandemijska nezaposlenost i najniže plate u regionu. Već ustreljeni Dinkić prikazan je kao nesposobnjaković i poslužio je kao neka vrsta klina o koji je premijer pokušao da okači sinergijsko dejstvo ekonomske krize i slabu sposobnost vlade da na nju odgovori. Dinkić je i ovo prećutao, ali siguran sam da nije zaboravio.
Narod, u kome Dinkić baš nije popularan, teško će poverovati da je on za sve kriv i mislim da je to bio trenutak Cvetkovićeve slabosti, ili kako kaže Bojan Pajtić, u „Kažiprstu“ na B92, on, Cvetković, nije baš „obučen“ za tu vrstu političkih igara, što se vidi i bez Pajtićevog obrazloženja, ali ja bih to u eri carevanja spinovanja i piarovanja shvatio kao kompliment.
Uprava i građani: Hajde da se ne lažemo
Vlada sada, ruku na srce, izgleda kao neki provizorijum, mada je, retorski, ostala pri stavu da će izbora biti kada im, po zakonu, dođe rok, samo što se postavlja pitanje da li je ono što njima izgleda dobro, dobro i za građane Srbije.
U ovom trenutku izgleda neopravdanim odlagati izbore, kalkulišući sa Dinkićevom slabošću zbog koje pristaje na neku vrstu političkog, pa i ličnog poniženja. Tehnički je mogućno održati ovu vladu čak i bez personalnih promena u njenom sastavu, ali ne bih rekao da je njihov interes identičan javnom interesu.
U igri opstaje, kao realna, samo jedna opcija: Dinkić i njegovi u Skupštini daju podršku vladi, kad to njima odgovara. To u principu povećava ucenjivački kapacitet ove poslaničke grupacije. Vlada je manjinska, jer G17 plus suštinski, politički i mentalno, na kraju, napušta „vladu bez autoriteta“ i drži je u šaci, efektnije nego sada. S druge strane, to Dinkiću i njegovima daje obol opozicije, što ne mora biti loša pozicija u zemlji gde niko nije zadovoljan rezultatima rada vlade.
Iz ove političke kombinatorike ne nazire se neka direktna korist za građane. Za privredu, već slomljenu preferiranjem fiskalne i monetarne politike u odnosu na realnu ekonomiju, još je gora situacija u uslovima takvog provizorijuma. Investicioni planovi, onoliko koliko ih ima, ići će na doradu s novom kalkulacijom rizika zbog slabosti vlade. Poskupeće novac iz istog razloga. Ispariće ono malo autoriteta u disciplinovanju privrednih subjekata. Javna preduzeća, odnosno vladini nameštenici, doživeće sve to kao neku vrstu sudnjeg dana, a njima je i manje trebalo pa da potroše ono što ni njihovi unuci ne mogu da vrate. Nenormalna je situacija u kojoj svi znamo da vlade nema, a jedino se ona pravi da postoji.
Moraće da se odustane od nekih temeljnih zamisli u kreiranju državnih i nacionalnih poslova. Ko će s takvom vladom iskreno ući u kreiranje ustavnih promena. S kojim legitimitetom će se voditi pregovori o Kosovu. Nije, dakle, nemoguće, da će se, po potrebi, ovako ili onako, namicati onih famoznih 126 glasova podrške u Skupštini, ali će svi znati da je to rezultat slabosti partnera koji su se oko te većine okupili, a ne neke jasne ideje o pravcima srpske politike.
Bolje je potvrditi se na izborima, čak i izgubiti izbore, nego ispustiti i dodatno unerediti državne poslove.
