Jesi l’, mala, ljubila do sada?
Jesi, jesi, al’ Bosanca nisi!
(Bosanska narodna iz zrelog XX veka)
Goran Bregović, Željko Bebek, Zoran Redžić, Vlado Pravdić, Ipe Ivandić. Ako se ne varam, ova „najklasičnija“ postava Bijelog dugmeta snimila je sredinom sedamdesetih godina XX veka ovu poskočicu i tako postala jedan od instant-fenomena kraja mog detinjstva: većeg i svraširenijeg hita teško da je bilo u Es Ef Er Jotu, bar godinu-dve nije se moglo živet niti dihat od ovog songa, čak su i onima koji su inače bili alergični na dernjajuće se čupavce s električnim gitarama veselo poigravale virtuelne tor-bir-gir-gir-gice dok su pocupkivali i pevušili refren o vižljastom Bosancu, ljubavnom vragolanu bez premca. Pošto je to bilo doba pre tiranije identitetluka, niko se kanda nije pitao u dugim i besanim noćima da ko li je uopšte taj opevani faking Bosanac, kako li se zove te kako se i kojem bogu moli ili ne moli.
Svi su, naime, znali da taj delija, osim što je Bosanac, može biti i Srbin, Hrvat, Musliman, Jevrejin, poštar, inkasator TV pretplate, individualni poljoprivredni proizvođač, kontrolor leta, valjač kugličnih ležajeva, navijač Želje, Borca, Hajduka ili Zvezde, ljubitelj japraka, tufahija ili šatobrijana za 2 osobe, genije, drkadžija, car, stipsa ili šta god već. Kao i bilo koji drugi čovek, je l’ tako. Samo što je, eto, da prostite, Bosanac a ne, recimo, Štajerac ili Topličanin.
Prošlo je od tada mnogo vremena, i pokazalo se da su rupe u opštem obrazovanju kod izvesnog sloja ljudi rezultirale kobnim posledicama. Evo, na primer, građaninu Nikolić Tomislavu, trenutno zaposlenom u Predsedništvu Srbije, trebalo je dobrih šezdesetak godina života da otkrije Bosance. To je mašala dug period, i čovek se nekako nužno zapita šta li je taj nekadašnji zaposlenik komunalnog preduzeća radio dok su svi slušali Bosanca (valjda je bio prezauzet skidanjem onog rifa tan–tan–taan–tan–tan–ta–naaaan od Deep Purple, šta li?), ali dobro, bolje ikad nego nikad: u nedavnom je intervjuu BH televiziji Nikolić otkrio javnosti da zna za postojanje te fele i da u njoj ne vidi ništa sporno, štaviše, da on i svoje srpske sunarodnike iz Bosne naziva, zamislite – Bosancima. A ne Šumadincima ili Banaćanima.
Dragan Đilas je mlađi čovek od Nikolića, pa možda zato još nije otkrio Bosance, nego misli da u Bosni žive neki drugi ljudi, možda bismo mogli da ih nazovemo Nebosanci. Pa je i zemlja u kojoj oni žive možda Nebosna i Nehercegovina, ko zna?
Okej, evo sam se sve do sada pokušavao da našalim, jer ne znam kako drugačije da se izborim sa ovim. Ali na ovoj tački odustajem. Sve je to previše mučno, deprimirajuće, beznadno. Odavno sam napisao da je blagosloven svaki dan u kojem Nikolić Tomislav ne izjavi ništa. Pa dobro, čovek je kakav takav je, znamo mu i istoriju i mogućnosti, i šta sad? Srećom, postoji i opozicija, pa još demokratska! Međutim, šta da se radi i u koga građanin kojem je samo do nešto malo elementarnog razuma da se uzda kada „šef opozicije“ (predsednik vodeće opozicione stranke) krene da na pasja kola kritikuje predsednika države zbog jedne od njegovih retkih suvislih izjava, zbog koje niko iole priseban nije imao razloga da se zacrveni od stida? Prvo je Đilas na RTS-u ukorio Nikolića zbog toga što je neke Bosance (OOUR Srbi) nazvao Bosancima; intenzivno sam se nadao da je to pogrešno preneseno i protumačeno, ili barem da je Đilasa uhvatila žuta minuta, ali će evo odmah i da ga pusti, čim se skloni s jakog sunca. Međutim – ne: eno Đilasa kako u Blicu ponavlja, varira i razrađuje svoju tezu da je uvredljivo, a valjda i nepatriotski, nazvati čoveka iz Bosne – Bosancem. Ili makar u slučaju da je dotični po nacionalnosti Srbin. Pri čemu nikada i nikako i nigde nije bilo sporno (pa ni u Nikolićevim rečima) da „Bosanac“ nije etnička kategorija nego zemaljsko-zavičajna.
Nikolić Tomislav sudelovao je u polituičkom i vojnom pokretu čija je svrha, između ostalog, bila i eliminacija „Bosanaca“. Zvuči bizarno, ali ti ljudi su inače obožavali da ratuju s geografijom, istorijom, klimom, jezikom (setimo se mrtvorođene Karadžićeve direktivne „ekavizacije“ bosanskih Srba), pa se tome i nije čuditi. Đilas Dragan bio je, ili smo mislili da jeste, na drugoj strani od Karadžićevih ili Nikolićevih poduhvata. Dve decenije kasnije, Nikolić priznaje poraz: da, Bosanci postoje, a oni mogu da budu i Srbi (i to i jesu otprilike u trećini slučajeva). Đilas, međutim, kaže: ne, neće moći! Bosanci ima da nestanu u dubinama ropotarnice istorije i jedne stare pop-poskočice!
Eto, to je depresivno. Na to je spala Demokratska stranka, do toga je dovelo dvadeset godina naših pokušaja da pokondirenom „urbanom“ malograđaninu koji bi trebalo da je predstavnik „zlatnog srednjeg sloja“ objasnimo elementarne stvari. Jad, čemer, sramota. Meni je neprijatno kad god čujem da se Dragan Đilas sprema da nešto izjavi. Ja strepim kad god Dragan Đilas priđe mikrofonu. Ja uzalud vapim da čujem šta recimo Bojan Pajtić (Srbin i Vojvođanin…) misli o ovakvim postiđujućim eskapadama đilasovskim, ili Dragoljub Mićunović, recimo? Može li neko da ili nečemu nauči tog čoveka ili da ga na normalan i demokratski način spreči da pravi ruglo od stranke koja je Srbiji potrebna – to jest, možda više i nije? Dokle ćete da mislite da ćutnja rešava sve? Tamo gde bilo koji predsednik Demokratske stranke ubedljivo nadsramoti jednog Nikolić Tomislava, tamo neko treba da ugasi svetlo, da polegamo više, i basta.
