Skidanje: Senzacijom na egzibiciju
Posle izjave ministra policije po kojoj Sreten Ugričić, donedavno prvi čovek Narodne biblioteke, može samo iz zatvora da podržava terorizam koji Andreja Nikolaidis propoveda, nije bilo tog majčinog sina koji bi podržao Ugričića kao državnog službenika, osim ministra kulture Predraga Markovića, koji je, očigledno, svojim dopisom vladi sugerisao da se stvar barem ne rešava po hitnom postupku.
Da nije Ivica prizivao maricu ne bi se sada toliko govorilo o „povratku u devedesete“, ali Dačić, tako mlad a večan političar, kandidat SPS-a za premijera, dobro zna da pokazivanje preke strogosti doprinosi izbornom uspehu, čega smo se nagledali baš devedesetih.
O tome ćete detaljnije čitati na stranicama ovog broja „Vremena“, ali ovde treba reći da u svetu realne politike, posebno u izbornoj godini, niko nije hteo da zaostane za Dačićem i pokazalo se da nije bilo teško postići jedinstvo oko ovog pitanja. Što je stvar gluplja i prozaičnija, saglasnost se lakše obezbeđuje.
Vladimir Goati, u izjavi za „Danas“, pretpostavlja da se lider SPS-a „oseća ekstremno sigurno i otud dolaze njegove nekritičke ocene i pogrešni koraci. Primer za to je ova afera završena smenom direktora Narodne biblioteke. Osećaj da ste neophodni u bilo kojoj kombinaciji posle izbora, odnosno da su vam politički vek i državna kasa koja finansira parlamentarne partije osigurani, doprinosi potezima koje objektivan posmatrač koji čita novine može kritički da oceni kao preterivanje, čak i kao aroganciju – objašnjava Goati.
Moram, na ovom mestu, da ponovim ono što sam već napisao: Nikolaidisov tekst je egzibicionistički u delu gde žali što Bole nije u hali „Borik“ kao klasne neprijatelje pobio prisutne zvanice.
Naravno, tabloidi su se dohvatili ovog dela teksta iz istog razloga zbog kojeg ga je i Nikolaidis ubacio u svoju kolumnu. Ko bi to čitao i štampao da nema Boleta i slatke jeze od moguće pogibije? Koga zanima Nikolaidisovo razmatranje tobožnjeg srpskog imperijalizma i globalnih pitanja svetskih nepravdi?
Onda je Forum pisaca, kome pripada i Ugričić, ustao u odbranu jednog egzibicionizma od medijskog senzacionalizma kao odgovora na Nikolaidisovu potrebu da se skida do gola pred čitaocima. Napisali su proglas, peticiju, i onda pozvali i Ugričića da to potpiše.
Mogu da zamislim državnog službenika u dilemi pred kojom se lomio. To je kao ono kad glavni mangupi u razredu odluče da se kolektivno pobegne sa časa a vi ne vidite ništa pametno u tome, ali sagledavate opasnost da vas izbace iz društva.
Kod Ugričića je prevagnula naklonost ka interesnoj i duhovnoj grupi kojoj pripada. Napisao sam još da Ugričić nije ni prva ni poslednja žrtva peticionaške kulture.
Merenje kapaciteta: Ko je ko u Srbiji
Ali, ovde je glavno pitanje hoće li Ivica Dačić na đurđevdanskim izborima biti kažnjen ili nagrađen zbog ekspeditivnosti, i, po Goatiju, arogantnosti u lovu na simboličkog nesretnog Sretena. Ma šta vi ili ja mislili o tome, očekivanja koalicije okupljene oko SPS-a su velika. Evo, recimo, Krkobabić, stariji, iz PUPS-a, već je za ostanak u koaliciji tražio mesto ministra finansija, kako bi „svoja obećanja oko penzija učinio realnim“.
Sve prognoze govore da će ova koalicija bolje proći nego na prošlim izborima. „Slučaj Ugričić“ u tome im neće odmoći. Oni koji najviše galame ionako nikad nisu glasali za SPS. Ova stranka je najprivlačnija mlada za postizborne bračne ugovore i tu leži veliki ucenjivački kapacitet Ivice Dačića, tim pre što je ova stranka, kao najveći deo drugih, ideološki neutralna – može i s jednima i s drugima, a sve da ostane u granicama programa.
Tako je, međutim, i kod drugih stranaka, osim možda kod DSS-a i LDP-a, posebno u slučaju SRS-a, i pravi karakter nove vlasti neće, kako sada stvari stoje, biti poznat posle izbora, već posle postizbornog nadgornjavanja oko koalicija, i nisam sklon da verujem u ove što sada tvrde da s nekim ne mogu u vladu. Izbori će biti brojanje, a pravo sabiranje biće posle izbora.
Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića, sada već zvaničnog partijskog kandidata za premijera, u predizbornim anketama dobro stoji, ali, zbilja, izgledaju kao Paja Patak kad se zafarba u ćošku. Nije baš jasno šta neće a šta hoće, ali je evidentno da im glasačko telo potiče mahom iz uvećane mase tranzicionih gubitnika koju su nasledili dobrim delom od Srpske radikalne stranke.
Oni bi morali da ostvare sjajan, nesporan rezultat na izborima da bi pobedili i u postizbornoj utakmici. I sam Nikolić dao je pitijsku izjavu po kojoj će ukoliko ne pobedi na izborima biti u dilemi da li posle 22 godine aktivnog bavljenja politikom da se povuče. Ostavio je, međutim, javnost u dilemi – da li će razmišljati o povlačenju ako ne dobije najviše glasova na izborima ili ako ne uspe da sastavi vladu.
Ovo drugo je sasvim mogućni scenario, osim ukoliko Krkobabiću ne ponudi pored finansija i guvernersko mesto, ali čisto sumnjam da će mu Dačićevi drugari biti dovoljni, pa bi morao da kuca i na vrata DSS-a, a tek bi ga to koštalo i ovako, a i politički.
Duvanje: Vetar u leđa i grudi
Od velikih igrača tu je još Demokratska stranka, kojoj februarsko-martovski rasplet oko kandidature za Evropsku uniju može ići u prilog ukoliko zbilja postanemo kandidat, ali ne mislim da će „dobra vest“ presudno uticati na njihov rezultat, dok bi loša vest još smanjila rezultat ekipe Borisa Tadića. Oni ne žure sa saopštavanjem imena čoveka koga bi isturili za premijera u slučaju da im se ta prilika ukaže, a mediji spekulišu da se oko toga vodi unutarstranačka bitka, što je verovatno tačno.
Pojačavanje straha oko „povratka devedesetih“ biće vetar u leđa LDP-u. Čedomir Jovanović se već pozicionirao u odnosu na Dačićev postupak oko Ugričića i angažovao je nemali intelektualni potencijal svoje stranke da igra na ovoj karti. Međutim, to je ubeđivanje već ubeđenih i jedino može da otme glasove nepostojećoj stranci „belih listića“ koju je i sam bio u jednom trenutku pojačao „preokrećući“ se s Vukom Draškovićem, koji ima problem i sa sopstvenim stranačkim članstvom.
Najveća enigma je URS Mlađana Dinkića. Zamislite političara, šefa stranke, koji u predizbornoj kampanji ne sme nikom ništa da obeća jer je birače već jednom prevario, što su radili i drugi, ali je Dinkić još priznao da ih je slagao oko onih hiljadu evra, što drugi nikad nisu uradili i kad su, pitajte Dačića, obećavali „švedski standard.“
Predizborna merenja Dinkićevog potencijala su dosta protivrečna. Ja lično mislim da su sva naša istraživanja, zbog nedostatka para i studioznosti, nekako previše „beogradizovana“ i da je raspoloženje ljudi mimo najvećih centara ostalo neobuhvaćeno. Moja je prognoza da će Dinkić preći cenzus, a onda nek Krkobabić vidi ko će biti ministar finansija.
Kako sada stvari stoje – pet meseci pre izbora, a dva meseci pre početka izborne kampanje – Srbija će dobiti još jednu koalicionu vladu, verovatno manje efikasnu, a skuplju od ove. Uostalom, sačekajmo, prave izborne rezultate saznaćemo verovatno krajem juna.
