Profesor Jovo Bakić se pokazao kao neuspešan političar. Dvaput je ulazio u leve stranke i dvaput ekspresno izlazio. Jedna od tih stranaka se utopila u stranku Dragana Đilasa, druga ostala beznadežno marginalizovana. Kao cela levica u Srbiji, uostalom.
No, sam Jovo Bakić nije marginalizovan iako je bilo pokušaja. Štaviše, pogledajte po Jutjubu, recimo – njegova gostovanja broje se u najpopularnija.
„Jurićemo ih po ulicama“ – zbog te čuvene rečenice, koju rado ponavlja, jedni ga obožavaju, a drugi tvrde da samo daje municiju režimu. Tabloidna štampa i naprednjački prvaci ga zbog nje satanizuju.
Ko koga juri
Preterano bi bilo Bakića nazivati „ideologom“. Slika „jurenja po ulicama“ pre je neka vrsta analize – ako režim tera stvari do kraja, ako se više nema kuda, onda može biti samo najuren. A to neće biti slatko. Kaže Bakić.
Ali, ovih dana se pitam da li je Jovo Bakić, osim što je bio neuspešan političar, možda i neuspešan analitičar?
Jer, bez obzira koliko lajkova i aplauza dobije, bez obzira koliko mu stotine hiljada ljudi daje za pravo i misle da nema druge nego da svako dohvati svoga subašu, da bude „prženja“ i „jahanja“, bez obzira koliko je oduševljenje narodnim metodama u Nepalu – u zbilji Srbije dešava se sasvim obrnuto.
„Vreme“ o tome izdašno piše u novom broju, koji je zaključen pre nego što su batinaši-kačketaši na „Marakani“ tukli narod koji je sa svojom decom došao da gleda svoju reprezentaciju, i pride tu i tamo povikao nešto protiv vlasti.
Dok žandari gaze i nalivaju suzavcem po ulicama, neformalne falange dolaze ljudima na kućni prag. Tuku u kafanama i radionicama, pale lokale i kioske, iživljavaju se po fakultetima i školama. Stigli su i do Rige, da disciplinuju košarkaške navijače.
Obijanje o glavu
Politikolog Dejan Bursać piše na Tviteru da je to sumanuta taktika – tući narod na stadionu, pred pedeset hiljada očevidaca i ko zna koliko kamera mobilnih telefona. Da će ljudi reagovati na nepravdu.
I hoće, ali kako? Još jednom šetnjom? Blokadom ulice? Gandijevskim otporom i čekanjem da još naroda bude umlaćeno? Da, možda, neko pogine?
Drugim rečima, koliko će još, doslovno, glava biti razbijeno dok se to režimu figurativno ne obije o glavu?
Paradoksalno, dok se u analizi mnogi slažu da će stvar morati da se svrši „jurenjem po ulicama“, na pravu frku je malo ko spreman. Valja dobiti pendrek i suprotstaviti se batinašima, to nije lako, a nije ni normalno.
Ali, dobar deo naše čaršije još živi u Diznilendu. On svako dizanje garda opisuju kao „provokaciju policije“ i „podrivanje mirnih protesta“. Ponavljaju papazjanije o „ubačenim elementima“ za koje nije ponuđen nijedan dokaz. Teško im je da prihvate da od pola Srbije koja je u pobuni ima i poneko kome su se posle svega smučile gandijevske metode. A takvih zaista nema mnogo.
Režimski Šturmabtajlung nastaviće da juri ljude po ulicama, sačekuju ih u haustorima i na radnom mestu, ućutkuju batinama. Pa ko duže izdrži.
Možda bi Jovo Bakić rekao da još nije kucnuo čas za njegov scenario, ali da će kucnuti. Samo, neko bi da bi se to obistinilo morao da krene prvi, ako do tada ne budu svi umlaćeni.
