Jedno od najvažnijih pitanja koja proizvođači mobilnih telefona ne mogu uspešno da reše jeste kapacitet baterije. Elektronika se iz generacije u generaciju uređaja pakuje na sve manji prostor, a sa većim mogućnostima, dok su baterije uglavnom iste veličine i zauzimaju značajan prostor. A kako smo sve više oslonjeni na telefon u svemu što radimo, baterija nam izdiše već u ranim večernjim satima.
Taj problem koji svi razumemo pogađa i elektroprivredu, samo malo modifikovano. U eri odustajanja od nafte, uglja i sličnih izvora energije koji zagađuju okolinu i prelaska na one obnovljive (vetar, voda, sunce), suočavamo se sa ozbiljnim problemom. Obnovljiva energija uglavnom nastaje trenutno kao posledica neke prirodne pojave i najčešće je nije moguće konzervirati kako bismo je koristili kada nam treba. To jest, za tako nešto potrebna nam je ogromna baterija poput one koju je kompanija „Tesla“ izgradila u Australiji, za opkladu (100 megavata, napravljena za 100 dana).
Jedini raširen način čuvanja obnovljive energije jesu veštačka jezera hidroelektrana, gde se količinom prikupljene vode garantuje proizvodnja struje bez obzira na vremenske prilike ili doba dana.
Elektrodistribucija Los Anđelesa, grada kome treba mnogo više struje nego što trenutno proizvodi, smislila je revolucionarno rešenje za koje se sprema da izdvoji tri milijarde dolara. Odlučili su da iskoriste Huverovu branu u Nevadi, jednu od najspektakularnijih na svetu, koja strujom napaja Las Vegas i Los Anđeles. Namera im nije da povećaju kapacitet jezera jer to nije moguće, već da vodu (koje u tamošnjoj pustinji i nema baš u izobilju) vrte ukrug.
Rešenje je genijalno. Okolna pustinja idealno je mesto za solarne generatore struje, ali je nevolja što oni struju mogu da prave samo tokom dana. Proizvode više nego što je potrebno u tom trenutku, ali su van funkcije noću kada je struja ovim gradovima neophodnija. Dakle, treba naći način da se ta struja negde potroši umesto da se baci, što je sada slučaj. Neko se setio da taj višak struje iskoristi da vodu koja je već protekla kroz hidrocentralu vrati nazad u jezero, što od jezera pravi verovatno najveći akumulator struje na svetu, doduše u tečnom stanju.
Pre nego što su krenuli u ovom pravcu, inženjeri i ekonomisti bacili su sve na papir. Struja bi se mogla akumulisati i u baterije kakve prave „Tesla“ i Elon Mask, ali je cena po kilovat-času oko 26 centi, dok je u slučaju upumpane vode trošak oko 15 centi po kwh. Takođe, nema te baterije koja može da parira potencijalu jezera na Huverovoj brani, da ne govorimo koliko je gigantska litijumska baterija skuplja od pumpi i cevi potrebnih da vodu vrate u jezero.
Hidrocentrala na reci Kolorado zapravo je nusproizvod namere da se moćna reka dovede u red kako ne bi plavila Kaliforniju. S vremenom se ispostavilo da je vode sve manje, te je proizvodnja struje ograničena kako se na to ne bi trošilo previše vode. Ako se voda vraća nazad u jezero, to znači da takvih ograničenja više nema, odnosno da zavise samo od energije sunca i vetra koja finansira pumpanje.
Ukoliko se ova ideja pokaže kao uspešna, korišćenje obnovljive energije potpuno će se promeniti, a vodene akumulacije mogle bi se praviti i tamo gde nema reka, ali ima sunca i vetra. Takođe, izraz presipanje iz šupljeg u prazno dobija potpuno nov smisao.
