Danas kad te neko na internetu ispreskače, verovatno i posve opravdano, ti samo kažeš „prokliatyi bot, svoloch“ i teraš po svome, tako i ja, kad se ljudi ostrve na mene, već i sama ta njihova nezdrava navada govori mi da osim problema sa logikom tj. istinom (koje su u samom srcu moje hiperprodukcije) kubure oni i sa etikom, samim tim i sa estetikom, jer su pitanja morala pitanja dobrog ukusa.
Nisam u prilici da se naučno pozabavim klasifikovanjem botova, ali bih ih ovako amaterski podelio na one koji tobože ulaze podrobnije u gradivo na koje su se službeno okomili, i na one koji prosto zamahuju i udaraju svak svojim šestopercem, gde im je pečatorezac ugravirao njihov životni moto („zaradio si izdajničku dnevnicu od Sorosa“ i sl.), botovi se dakle račvaju na kreativce i na korisnike gotovih obrazaca, kao i umetnici uostalom, ali imaju, barem ovi koje blagonadahnjuju moja služb. proizvedenia, i nešto zajedničko, to je neizmerna, neutaživa i neutajiva ljubav prema svome rodu, za koju su uvereni da je meni uskraćena, ali me zbog mog gorkog hendikepa ne žale, nego bi da zbog njega budem kažnjen, i to po mogućstvu sudski i pravnosnažno.
Botovi se dele na one koji su sebi i preci i kumovi, koji sami sebi smišljaju nicknames (i to bi za psihologe i semiologe bio pravi rudnik), i na one koji nastupaju pod svojim krštenim imenom, uz generalije prilažuć fotografiju na kojoj su lepo ispali; ne znam da li vajne društvene mreže zahtevaju da se popuni i gde ko radi, uglavnom se na mene okomilo i stvorenje uz čije ime, prezime i sliku stoji i zlokobna natuknica: University of Belgrade! Na glavu si se odavno popeo priprostim ljudima, koji i tako neuki i poluprosvećeni ipak nepogrešivo osećaju tvoju prevaranciju, takozvani Živkove, ali ovo ti besedi čovek školovan, koji možda i predaje na Beogradskom univerzitu, državnom! E to universitetly biće, koje je možda već i docent, najtoplije me preporučuje pažnji Tužilaštva, jerbo svakodnevno (što nije tačno) „pljujem izbornu volju građana“.
Što takođe nije tačno, ali što me navodi da preispitam svoje i svačije obaveze prema toj svetinji: izborna volja građana! Zvuči svečano, zvuči kao cvet demokratije, kao božanstvo koje je sam narod stvorio, i koje stoga zaslužuje da mu se prinose žrtve, da mu se kliče, da mu se pevaju ode i da se pred njim radosno pada ničice u znak sabornog pobožnog pokoravanja, gde pojedinac treba da zaboravi i ko je on sam, i ko je proizvod izborne volje, i šta proizvod sam proizvodi. Izborna volja! Pa ja se sa izbornom voljom malo je reći ne slažem, ne samo sa ovom njenim najsvežijim izlivom, nego se mahom ne slažem sa onim što misli većina birača – na svakim izborima ja sam poražena strana, potučena do nogu, ili poražena pretty much! Meni je izborna volja naturena, ja se njojzi pokoravam, ali nema sile (mislim da nema čak ni zakona) koji bi me prisilio da tu volju volim: u njoj nema ničeg sakralnog, ja na nju gledam kao na grešku birača, kao na žalosnu rezultantu silnih pojedinačnih zabluda, pogrešnih računica. Izborna volja je reakcija biraštva na reklamu kojoj je ono besomučno izlagano, većina birača su isti oni lakovernici koji hrle u šoping-centar da na čekove kupe ono što su videli na televiziji; ja izbornu volju trpim, i posledice proistekle iz aktivnosti izborne volje (ovaploćene u vladajućoj klasi) ja trpim, sa vladajućom klasom se najčešće ne slažem, i svoje joj mišljenje po službenoj, ali i po građanskoj dužnosti predočavam jedared nedeljno. Ne pozivam na nasilno rušenje poretka, i verovatno me zato Tužilaštvo, k sozhaleniu promen. prosvet. radnika, za sada ne uzima na zub.
Ako novoizabrani, ali umnogome i samounapređeni vladar uzvikne ponosito kako neće Srbija dozvoliti da Crvena zvezda bankrotira i nestane, ja se protivim; ako nadmaši bogate zemlje nagrađujući osvajače olimpijskih medalja, ja se opet ne slažem; i da smo dali premije srazmerne našoj zaklanoj privredi, ja bih bio protiv. Čekaj, i najrazvijenije države ulažu novac u sopstvenu reklamu (tako i one vide šampionstvo: kao priliku da se sportski uspeh prišije matičnoj državi), ja se i tome protivim, što će reći da ne poštujem u dovoljnoj meri ni izbornu volju u inostranstvu, zbog čega će mi se možda narugati neko pored čijeg imena će stajati „Princeton University“.
I premijerov učitelj Bler bio je produkt izborne volje, ali ja, eto, držim da bi bilo bolje, i za tamošnje biračko telo, a i za nas ovde, da je izborna volja bila drugačija i da smo bili pošteđeni te karijere koja, gle, još uvek traje u vidu međunarodnog političkog prosvetiteljstva – jedan je rukavac, eto, bio ljubazan da u vidu ponornice prođe i Beogradom.
Protivim se kad najviši naši rukovodioci vide sebe kao predvodnike i zaštitnike srpstva i pravoslavlja (Srbadije gde god ova živela), podsećam ih, ma koliko to dosadno i njima i botovima bilo, da su službenici laičke države, njihovi birači imaju svi sunarodnike u susednim državama, a vlastela se pokida jedino oko Srba. Uh, ima li u lavirintima interneta stvorenja kojima naprosto idem na živce, i koja stoga, iako su nestranačke ličnosti, udaraju po meni ko kamdžijom ko toljagom? Ima, ali svi bi oni da budu zapaženi: oni su botovi in spe.
