Postajem li režimski novinar?
U prošlom sam se stoleću razvio u preslobodnog trudbenika tiska koji nijednom političaru nije bio simpatičan (dobro, možda je to bilo i uzajamno, ali nekim sam velmožama postao mrzak i oduran toliko da me ne mogahu ni kao basprimaša očima gledati: trebalo je da sviram na rođendanu jedne slavne ličnosti, ali među zvanicama behu neke još slavnije egzistencije koje slavljeniku staviše do znanja da sam persona non grata: tom sam prilikom propustio da zaradim tristo i mislim pedeset evra, koliko je zaradila moja navrat-nanos nađena zamena*), bilo kako bilo, protivljenje režimu sa primesama bogme i poruge prešlo mi je bilo u naviku, u manirizam, kad, gle, sad se u toku jedne jedine sedmici slažem i sa Ustavnim sudom i sa predsednikom Republike!
Ustavni sud se koliko puta bio oglasio nenadležnim, pa ko je onda nadležan, milu mu pilulu, ako niste vi, za šta ste merodavni ako niste za to, zašto vas toliko plaćam, tako sam ja, jezikom drskim i nestručnim, pisao u toj visokoj ustanovi! Pre ne znam ti koliko godina jedan je sudija radio i kao profesor, iako je Ust. sud tražio celog čoveka tj. nije odobravao da sudija bude negde zaposlen, a da mu zvanje ustavnog suca dođe kao članstvo u nekom upravnom odboru! Profesor, međutim, ne imađaše srca da sebe uskrati nauci i omladini te je radio na dva razboja, ni Univerza u Novome Sadu ni Ustavni sud nisu ga stavili na muke da se prikloni jednoj obavezi i jednoj plati…
Preuzeo sam samovoljno ulogu Ustavnog suda i samostalno ustanovio da su Koštunica i Tadić neodustajno i bezobzirno gazili Ustav: rukovodili su i svak svojom partijom i Republikom Srbijom, nedavno mi se Ustavni sud usprotivio, obavljanje dveju javnih funkcija nije, veli, u suprotnosti sa Ustavom! Ustav se baš raduje i oblije ga neka milina kad šef države vodi računa o bulumenti u svojoj partiji! Uglavnom smo Ustavni sud i ja bili godinama faše, e, sad je Ustavni sud zaključio: ne može više da se dužnicima obračunava kamata na kamatu i da konačni obračun bude svota koja neljudski i nehrišćanski nadmašuje prvobitni dug! Sa ovom se konkluzijom malo je reći slažem, ja ju pozdravljam i blagosiljam, i nju, znači, i sam Sud!
Potkraj prošlog veka sam kao podstanar plaćao dogovorenu kiriju i „Infostan“, ali nekoliko rata nisam platio: iz razvaljenog poštanskog sandučeta deca ili promaja behu odneli nekoliko uplatnica ove čestite ustanove i ja sam propustio da platim pedesetak maraka, zbog čega sam negde u Zaplanjskoj osuđen na šeststo ili sedamsto maraka – zelenaška je računaljka putem kamate na kamatu došla do te za mene bolne svote!
Predsednik Nikolić pomilovao je novinara koji beše dopao zatvora: neki se osetljivko osetio oklevetanim, tužio fino novinara, sud osudio potonjeg da plati sto pedeset hiljada, klevetalo nema toliki novac i odlazi na kak se veli izdržavanje (5 mes.), odonud se ne budi lenjo preporuči novome vladaru još radosnome zbog uspeha na izborima, ovaj ga smesta vraća na slobodu zlatnu! Nikolić je milosrđe počeo da praktikuje na slučaju skromnom, gde je udario Mađar na Mađara, nije imao ludu sreću, kao Tadić, da amnestira u Ameriku odbegloga glumca koji pod visokim pokroviteljstvom „Večernjih novosti“ o svojoj nezgodaciji napisa bestseler i nadmaši vlastitu desetogodišnju molersku zaradu u tuđini.
&
Pa uhvatim sebe na otvaranju Olimpijade da mi je predsednik ponovo u kratkom vremenskom intervalu simpatičan, i gospođa Dragica koja u loži sa raširenom zastavom hvata ritam koračnice prirodno i veselo kao da je supruga nekog diktatora koji ju je vodio na dvanaest olimpijada, a prvi put joj je, shvatim da su i drugi šefovi država hladno napustili svak svoga verskog poglavara i svi otišli u London, tako da milijarde gledalaca mogu pored takmičara, zastave, grba i narodne nošnje da vide ko tom sportskom nacijom upravlja; raniji ja bi osuo paljbu na predsednika što je uopšte odleteo u London, može da ide jedino ako uzme slobodne dane i ako avion, hotel i ulaznice na stadion plati iz svog džepa, onda bi mi neko rekao da to plaća Olimpijski komitet, ja bih se uskopistio i kazao da ni Olimpijski komitet nema ništa što ne potiče od građana koje pa ker nema za šta da ujede, svak bi mi mogao zapušiti usta rekavši da je ceo svet poslao vladare na Olimpijadu, ako su samo daj Bože pokretni i vitalni, prethodni ja bi rekao da je olimpijada svetkovina kapitala, a da su sportisti puki katalizator u pravljenju sve većeg i većeg novca, uh, gleda li patrijarh otvaranje ove sve u svemu ekumenske priredbe, hoće li ga otvaranje Olimpijade nadahnuti da pozove papu ili će i dalje da prima samo raba Božjeg Tomislava? Možda mu je predsednik koji nakon intenzivnih kurseva engleskog posta bilingvalan (handred percents!) iz puste Londre poslao SMS: „I miss yuo, Your Holiness.“
*zar ne utiče i svaki pojedinačni muzičar na ukupnu neoporez. dobit u ubogome kvartetu, pa neka je bio i kvintet na rođendanu?! zar moje prisustvie ne bi razgalilo nekog bogatuna toliko da bakšiš bude veći nego što je bio? Ili obrnuto: možda bi moj glas, njuška, svirka nekome išli na živce toliko da bi dao upola manje nego što je dao čuvši osobu koja me je zamenila?!
Ne.
Naučno je i empirijski ustanovljeno da zarada na živoj svirci niukoliko ne zavisi od kvaliteta svirke, niti od repertoara kojim su muzikanti ovladali: količina novca koja će se pojaviti na mehu harmonike ili na čivijama žičanih instrumenata unapred je određena, kolektiv davalaca doniraće onoliko koliko je kadar i rešen da da, i muzičari tu svotu (koju dakako još niko ne zna, iako je kako rekoh predestinirana) mogu da okrnje ili uvećaju najviše tri ili četiri odsto; prim. istraž.
