Ona što se proslavila izjavom „Jebeš Evropu“ u trenutku kad je zaplitala ukrajinsku krizu, dakle gospođa Viktorija Nuland, pomoćnica državnog sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove, bila je u poseti regionu i s pozicije američke moći zavrnula je ruku kom treba. Nas zanima, naravno, naš slučaj.
Aleksandar Vučić primio je, odmah nakon ove posete, Mileta Dodika, i to u emotivno osetljivom trenutku, kad je ovaj ženio sina. Zamolio je Dodika da razmisli o referendumu u Republici Srpskoj i, čuj, čovek koji je obezbedio da u Laktaše sleti avion sa Cecom, kako bi pevala na pomenutoj svadbi, dakle, može mu se sve, što ne bi, a na molbu Vučića, otkazao, po svemu sudeći, skupštinski raspisan referendum oko sudskih i tužilačkih ingerencija u dejtonskoj Bosni.
„Ko jebe skupštinu“, reći će glavni spahija, ne očekujući nikakvu pobunu izabranih koji sad treba da se poseru na sopstvene glasove.
Ako Nulandova vodi tihu diplomatiju, osim kad misli da u tajnosti pokazuje prezir prema EU, iza nje idu dočasnici okupljeni pod raznim firmama. Evo izjave jednog od njih:
„Da bi odnosi između Srbije i Bosne i Hercegovine mogli da se relaksiraju, tokom posete Predsedništva BIH Beogradu premijer Vučić bi trebalo vrlo jasno da saopšti da je sagovornik Beograda Sarajevo i da bi i bosanski Srbi trebalo da gledaju u Sarajevo kao u svoj glavni grad“ poručuje u intervjuu za RSE Danijel Server, profesor i ekspert za Balkan sa vašingtonskog „Džons Hopkins“ instituta.
Svima je, dodaje on, stalo da vide zamah kad je u pitanju evropski put zemalja Zapadnog Balkana, jer svi i te kako dobro znamo da kad balkanski bicikl ne ide napred, on obično padne.
Zašto Vučić noću ne spava: Vozi bicikl
Nama je Server otkrio tajnu Vučićeve nesanice: on, naime, i noću vrti pedale da ne bi pao. Zato sad dramatizuje posetu troglavog vođstva Bosne i Hercegovine i „rukuljubim“ mediji utrkuju se u opisivanju bezbednosnih akcija kako ne bi nikom, a posebno Bakiru Izetbegoviću, „falila dlaka s glave“.
To vam je „balkanska antiteza“ Vučićevom kamenovanju u Potočarima, pa smo, po najvećim lažovima među medijskim posrednicima između vlasti i naroda, angažovali, pored hiljadu policajaca, i ronioce, kao da će Bakir da ide na bazen „Tašmajdan“ da se kupa pa da se ne udavi.
Ja garantujem da bi taj bio bezbedan i bez državnog troška. Da uđe u bilo koji javni prevoz, ne bi ga niko prepoznao, da ne govorim o druge dve glave troglave federacije, pa te hiljade bezbednjaka će o našem „ruvu i kruvu“ da dokazuju Vučićevu moć. Neki put mi se zgadi od besmisla srpskog političkog cirkuzanstva, ali, slutim, da će ovo biti preterivanje u svakom pravcu.
Nisam siguran da je šira publika primetila još jednu posledicu posete Nulandove. Vučić je ukinuo netom formiranu komisiju oko slučaja „Braća Bitići“, dakle razvlastio je Verana Matića, koji je to trebalo da istražuje – još jedan oblik vaninstitucionalne sprdačine sa zločinima – i vratio slučaj u ruke tužilaštva. Veran, zvani u čaršiji Eliot Nes, skinut je sa ovog slučaja, mada nije nemoguće da uskoro ispita ko mi je iz podruma 2006. ukrao biciklo. Vrhovni tužilac, Vladimir Vukčević, preuzeo je istragu i vrlo brzo, ako Vučić zbilja namerava da vidi Džozefa Bajdena u septembru ove godine, biće uhapšen izvesni Guri i njegovi družbenici iz Petrovog Sela.
Odneo vrag šalu: Fudbalsko posrtanje i prebrojavanje
Nije kod Vučića baš sve brzopleto. Odbio je svojevremeno da se meša u vlasničke odnose u „Politici“ i „Novostima“ s tvrdnjom da je to neki kriminal u pitanju i rekao bih da se drži dosledno u tom stavu i kad se glavni iz te dve novinske kuće nude kao „dokaz“ ili, u slučaju „Novosti“ kao podsetnik na slavnu prošlost koju bi Vučić da zaboravi.
Isto je nekako govorio i o srpskom fudbalu. Na stranicama ovog broja „Vremena“ sledi detaljan opis onog što se događalo nakon prvog kola elitne fudbalske lige i čitalac će videti kako se namerio junak na junaka: Terzić protiv Karadžića, uz mecosopran „Partizanovog“ pi-ara i medijskog jurišnika Milorada Vučelića, koji je dao poseban pečat igrokazu na utakmici Beograd – Crvena zvezda.
Na dva detalja treba obratiti posebnu pažnju. Prvo, Terzić na vanrednoj konferenciji za novinare ne negira da je u poluvremenu ušao u svlačionicu OFK-a (posle vođstva od dva prema nula za tim s Karaburme), ali je ljutito rekao da je taj podatak objavio Željko Pantić, čuveni „partizanovac“, dakle plaćenik druge struje, kao da ta okolnost, što je čovek „partizanovac“, menja karakter vesti s obzirom na to da je Terzić suštinski vlasnik sudbine oba fudbalska pogona – i Zvezde i Beograda – pa može da šeta od svlačionice do svlačionice i komanduje igrom.
Drugi detalj je još bizarniji. Na SOS kanalu je otkazano gostovanje ljudi, najavljeno za ponedeljak, koji su o toj temi trebali da raspravljaju, između ostalih i Gorana Ješića, koji je na svom Tviter nalogu posle toga konstatovao tužnu činjenicu – da je cenzura stigla i do sportskih kanala.
Čuvena italijanska fudbalska ekipa Parma nedavno je bankrotirala i vratila se u amaterski rang takmičenja. Zato preporučujem da čitaoci obrate pažnju na tekst pokojnog Aleksandra Ćirića. Reprint objavljujemo u ovom broju „Vremena“, a izgleda kao da ga je danas pisao.
Za kraj, koga čudi činjenica da su dva Terzićeva tima igrala „neobičnu“ utakmicu na stadionu Obilića, bivšeg Arkanovog poseda, u Ulici gospodara Vučića.
