Vlada u senci: Traganje za novim modelom
Sve je više analitičara koji se slažu da bi Demokratska stranka na narednim parlamentarnim izborima mogla biti kažnjena zbog slabog učinka u prethodnom četvorogodišnjem mandatu. Tako je svuda u svetu. Birači glasovima najčešće ne nagrađuju one čiji se programi jasno vide i obećavaju bolji život, već najpre kažnjavaju one za koje im se čini da su izneverili očekivanja.
Vrlo je važno da se sankcioniše politička odgovornost i konstituiše nova politička odgovornost za socijalno stanje u zemlji, ali od toga, strah me je, neće biti nikom lakše. U ovom trenutku predizbornih grčeva nije vidljivo kako bi stara ili nova grupacija iz same okolnosti da je pobedila na izborima unapredila bilo šta u Srbiji.
Benžamen Konstan, politički pisac ovde slabo citiran, napisao je: „Političke promene ne znače skoro ništa. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva.“ Ko ovde može mirne savesti reći da se ovde nešto promenilo po dubini srpskog društva?
Ta vrsta promena nije, međutim, stvar koja se može oposliti od jednog do drugog izbornog ciklusa. Nije dovoljno ni pisati zakone koji su prepisani iz normi uređenih država. Evo, žale se i ovi s Kosova da su njihovi zakoni „pod konac“ briselski, ali da stanje na teritoriji na koju se ti zakoni odnose nimalo nije evropsko. Naprotiv.
Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo.
Međunarodni politički i ekonomski odnosi zaoštravaju se brže nego odnosi unutar Srbije, samo što mi to slabo vidimo. Ovaj deo sveta pašće u zapećak evropske politike zabrinute zbog monetarne krize, energetske bezbednosti i mogućnosti masovne izbegličke krize na jugu evropskog kontinenta, a odatle nadalje.
Mi se uvek pravimo kao da se ti veliki svetski potresi nas ne tiču. Setite se samo reakcija na ekonomsku krizu. Blisko okruženje biće uskoro prekomponovano, a svetske berze već pokazuju da će sve biti skuplje, što se u Srbiji bez berze vidi po tome što nam je život skuplji a plate manje.
Ispostavilo se već da su pravci strateškog razvoja Srbije – infrastruktura, energetika, poljoprivreda – postavljeni preširoko i da ne mogu istovremeno da se realizuju ni uz kredite… To je bio i jedan od razloga za zamrzavanje pregovora sa MMF-om. Vlada je, naime, ostavila širok prostor za garancije u svim ovim oblastima, jer ni sama ne zna šta će moći da se realizuje. Pa ko će znati, pitamo se.
Pojedini mediji izvestili su prošle nedelje da je Srpska napredna stranka sastavila takozvanu vladu u senci, pa još licitiraju imenima ko je tu šta. Ništa novo, i aktuelna vlada je – vlada u senci. Naprednjaci su to demantovali, a ovima što su sada na vlasti ni demanti ne bi pomogao.
Šta muti muftija: Izborna krvna osveta
Rasim Ljajić, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, kaže da priča muftije Muamera Zukorlića o tobožnjem atentatu na njega nema veze sa istinom i da je plasirana u funkciji predizborne kampanje. Nešto slično, dodajem ja, govorilo se i nakon banjalučkog Borika, osim što je tamo nađeno i oružje. I mete su druge vere, ali bilo je podosta onih koji su tvrdili da je „afera Borik“ prenaduvana iz istog razloga koji Ljajić spočitava muftiji.
Posle postavljenog klipa na Fejsbuk profilu Muamera ef. Zukorlića, nazvanog „Muftijin emanet“, Ljajić kaže da „Zukorlić mora na lažima, nacionalizmu i mržnji da pravi kampanju“, i dodaje: „Mediji to prenose i samo do toga Zukorliću je stalo. On je kao pevačica novokomponovane muzike koja je željna publiciteta. Pozitivnog ili negativnog, svejedno je. Zukorlić pričom o atentatu opravdava svoju paravojnu formaciju, koju predstavlja kao obezbeđenje, a ljudi se pitaju ko su ti ljudi i čiji su to sve crni džipovi koji ga prate.“
Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji putem video-klipa poručio je šta će se dogoditi u Srbiji ukoliko bude „likvidiran“. On je rekao da se u Srbiji ništa ne događa slučajno, da su sve ozbiljne likvidacije planirane i da se dešavaju nakon zavere koja obično ide od vrha države.
„U našoj sandžačkoj tradiciji postoje neke veze koje su prevaziđene kod nekih naroda. Postoji prijateljska, porodična i, ako hoćete, plemenska povezanost i spremnost da se štiti ono što je svoje. Ukoliko bi došlo do moje likvidacije, narednih 50 godina nijedan beogradski političar ne bi smeo doći u Sandžak“, poručio je Zukorlić.
Pozivanje na tradiciju „krvne osvete“, a očigledno je da muftija na to misli, stvara dodatnu zlu krv na inače rovitom Sandžaku. U slabim državama centripetalne aspiracije i sile rubnih područja, posebno onih koja su nacionalno ili verski homogenizovana, jačaju ne samo pred izbore. Muftija je izgleda teški mutivoda, a sad samo čeka reakcije iz „uže Srbije“ i eto ti novog belaja.
Ovde se već dugo izbori igraju na sve ili ništa. Za nas s pasivnim izbornim pravom ovde bude, po pravilu, ono drugo.
Pitanje u nevreme: Kad voda dođe do grla
Bolest me je prikovala za krevet i približio sam se neverovatnom srpskom proseka buljenja u televizijski aparat. A tamo svaki čas Ivica Dačić u „borbenom kompletu“. Crna majica, crna jakna, kako i dolikuje vanrednoj situaciji kojom Dačić upravlja.
Boje su dobro odabrane, odudaraju od beline snežnih nanosa i još više ističu ministra. Dođe mu tu kao neki nindža ratnik koji u vreme udarnih televizijskih vesti brani narod od snežne nemani, ali, bogami, uvodi i pravdu, jer opet je pretio hapšenjem. Ovaj put onima zbog kojih možemo biti i žrtve poplava.
Dok sam ja uočavao pojavu, Svetislav Basara, ovaj put u funkciji kolumniste dnevnog lista „Danas“, već je to opisao pa ću ga citirati: „… Gromoglasno najavljuje hapšenje svih odgovornih za nefunkcionalnost odvodnih kanala. Ah, kakva renesansna ličnost! Kakav kapacitet. Sa upravnika biblioteke, pravo na neodgovorne individue koje su, veli Dačić, izgradile kuće na odvodnim kanalima, pa im i to malo bilo, nego su ostatak zaklanih kanala zatrpali šutom. Ne kažem ja da takve ne treba pred sud. Ali smatram da ih treba hapsiti pre poplave, usred leta, recimo, i onda im postaviti pitanje: je li, more, ko ti dade dozvolu da gradiš kuću na kanalu?“
