Investitorski urbanizam: Betoniraju nam život!

„Nemate vi toliko para koliko mi imamo drugara”, viče mladić na sinoćnjem građanskom protestu, jednom u nizu, u Bloku 63. Tu su i deca od sedam-osam godina sa roditeljima, mladi i stari Novobeograđani koji pokušavaju da odbrane zelenu površinu u Ulici Jurija Gagarina na kojoj se planira izgradnja višespratnica. Protesti su i na Bežanijskoj kosi, i tamo muče sličnu muku. I da je ovo pravna država mogla bi da sledi rasprava o pravima građana i pravima investitora, o tome da li gradska vlast vodi računa o dobrobiti svojih građana i  kvalitetu njihovog života, ili ne. Ali nije.

U tom opštem mestu o odsustvu institucija krije se mnoštvo priča poput ove – o borbama na lokalu u duhu Davida i Golijata, gde prvi ne sme da odustane, a drugi melje sve pred sobom. A investitori i građevinske firme u Srbije su zaista Golijati. Dok drndaju bageri i zuje mešalice za beton, stanovnici Beograda postali su građani drugog reda u vlastitom gradu. U prestonici cveta divlja gradnja – sve će to vlast ozakoniti, pitajte kandidata za gradonačelnika Šapića. Stanovi niču kao korov, investitori vedre i oblače i nema tog javnog interesa koji će biti zaštićen ako se na neku parcelu nameri podoban investitor.

Otuda sumnja i u spontanost onih požara posle kojih iz zgarišta, kao feniks, nikne poslovno-stambeni kompleks.

Za našu decu

Kada ste čuli da vlast planira na nekoj, iole većoj, površini novi park, da štogod ozeleni, da, kao što to postoji u evropskim gradovima, napravi celinu – terene usred zelenila, pešačke staze i drvorede, prostrane livade na kojima se leti leži na prostirci i čita knjiga? Umesto toga, zelene površine i javni prostori nestaju pod betonom i zgradurinam, traje besomučna seča drveća. U izokrenutoj verziji one Zmajeve pesme: gde god se nađe zgodno mesto, tu se posadi zgrada, a investitor je blagodaran pa će da nagradi „bilo tebe, bilo brata tvog.“

Provlačimo se između uličica – koje su sve uže – jer se investitori šire, a nema ni dovoljno parkinga, pa su automobili načičkani po trotoarima kojih tako praktično više nema…

Ovaj urbanistički haos i nasilje, u kojem je korupcija ukorenjena, je vrlo pogodan i za razgradnju zajednice, za dalje urušavanje društvenog života. Jer mnoge vrednosti – solidarnost, suživot sa prirodom, odnosi među komšijama, zdrava socijalizacija i zdrav razvoj dece – vezane su jednom delom i za prostor.

Hoće li naša deca fudbal igrati samo u zatvorenim salama, i to oni čiji roditelji imaju da plate za trening? Hoće li naša deca, na koju su se toliko pozivali, učiti kako da se ponašaju jedni sa drugima, da brinu o mlađima od sebe, samo pod budnim okom odraslih i u virtuelnom svetu, dok ne porastu dovoljno da idu u grad? Kako će naša deca igrati žmurke kao bez duše – i to svi zajedno, od tri do deset godina, što još uvek rade po nekim novobeogradskim blokovima – ako ih svedemo na dve ljuljaške, tobogan i po jedno drvo?

Beograđani, ujedinite se

Zato, dok vlast i takozvane institucije štite investitorski urbanizam, građani – kako bi sačuvali minimum kvaliteta života – moraju da se samoorganizuju i da rade ono što bi zapravo trebalo da bude posao predstavnika vlasti.

Ta borba iziskuje upornost, uključivanje svih aktera koji mogu da pomognu – od struke, preko medija, do opozicije – pa i solidarnost odnosno ujedinjenje Beograđana. Za ono malo drveća, parkova i otvorenog prostora koji je preostao – da bismo imali šta da dišemo i gde da se susrećemo.