Instrumentalizacija kulture sećanja: Patriotizam i igre brojeva 

Ponovo se u srpskoj javnosti zahuktala debata oko broja žrtava u logoru Jasenovac. Ponovo su na udaru vladika Jovan i zaposleni u Muzeju žrtava genocida. Zašto?  Posvećeno se bave ovim temama, organizuju konferencije i izložbe, pišu i govore o ogromnom stradanju, sarađuju sa drugim istoričarima, a njihov glas se čuje i van regiona. Ali za određene (široke) krugove je način na koji se oni time bave nezamisliv.

Naime, nadmetanje oko broja žrtava i pokušaja (dela) istorijske nauke da se izbore za svoj prostor – nije naravno posebnost naših prostora. Ovde se te rasprave samo izvlače svako malo na svetlost dana i najčešće nisu usmerene ka odavanju poštovanja žrtvama.

Štaviše, područje bivše Jugoslavije bi moglo da služi kao knjiški primer onog što se naziva competetive victimhood – nesrećno  prevedeno kao kompetetivna, nadmećuća viktimizacija – i definiše kao subjektivna tvrdnja svake grupe (naroda) u sukobu da je propatila više nego neprijateljska grupa (drugi narod) i preživela više nepravdi.

Pošto smo mi jedina i najveća žrtva, to implicira da smo nevini šta god da ubuduće učinimo („nismo imali drugog izbora“) i moralno smo neupitni, superiorni. Jer mi smo dobri, a oni su zli, uvek i svuda. Takođe, žrtve njihove strane ne zaslužuju ni da se pomenu. Socijalni psiholozi i ini naučnici diljem sveta proučavaju ovaj fenomen.

Zašto je položaj savršene žrtve i takmičenje ko je veća žrtva kroz istoriju tako važan? Koje funkcije ispunjava? I kako su sa tim povezane neprestane rasprave oko broja stradalih i ubijenih?

Uloga vođe u viktimizaciji

Pre svega, političari znaju da je zajednička žrtva snažan element povezivanja. I zato je mnogi instrumentalizuju. Pišući o tome, psihijatar Vamik Volkan ističe da se grupa seća onih događaja koje su je najviše obeležili, kada su njeni članovi bili najugroženiji, i ako se ti događaju mitologizuju, postaju izabrane traume, potencijalne varnice za buduće sukobe.

„Početkom devedesetih, jedan psihijatar me je pozvao da dođem u Hrvatsku i dva puta godišnje nalazio sam se u Dubrovniku sa mladim psihijatrima iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine“, rekao je Volkan u intervjuu za „Vreme“.„O čemu god bismo pričali, priča bi se vratila na prošlost. Svuda je tako. Ali ako vaš vođa ne izaziva i ne naglašava sve to, onda to nije problem. Izabrana trauma nije sama po sebi trauma. To je pitanje identiteta (…) Vođa podstiče izabrane pobede i izabrane traume, ali to nije samo slava ili trauma, već uključuje opasne predrasude o drugima – e, to je problem.“

Dakle,  narod kao grupa se odriče odgovornosti, odbija da prizna sopstvene zločine, jer je on žrtva i njegova su (ne)dela samo osveta, nužnost… Drugim rečima, slika blistave nacionalne prošlosti ostaje netaknuta i mnoge se mrlje prećutkuju, a opravdava se sopstveno nasilje.

Da izbegneš krivicu, nemoj biti heroj, već žrtva

U tom kontekstu dvojica američkih psihologa napisali su članak o načinu  na koji se najlakše  možete izvući ako učinite nešto pogrešno ili nemoralno… U naslovu je već bio odgovor: „Da izbegneš krivicu, nemoj biti heroj, već žrtva.“ Ovo je sve bitno i da bi se dobila podrška stranih aktera i njihovo priznanje.

Jedna od ključnih stvari u ovoj spirali – ko je veća žrtva – jeste „igra brojeva“:  broj  naših žrtava se uvećava, a broj njihovih umanjuje. Zato se umesto istinske rasprave o žrtvama NDH ili ratova devedesetih gde bi se izrazilo poštovanja žrtvama kroz njihova imenima i prezimena i sećanja, vodi sukob oko brojeva po principu – što navedete veći broj žrtava, to ste veći patriota.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com