Luka Beograd: Zakon i predrasude
Ne mogu da kažem, kao čovek rođen u Beogradu, da mi je svejedno šta se događa sa najatraktivnijom lokacijom u gradu. Voleo bih, za ovo života što mi je preostalo, da zbilja siđem na reku i potrošim vreme, šetam unučad ili šta god.
Ali, jok! Zapeli jedan Somborac, ne mislim na karikaturistu „Blica“, i jedna Čačanka (ne mislim na Lilu Radonjić) da nam uteraju zakon u kosti. Ova druga čak Mrkonjiću tuži Luku što je grupu umetnika uselila u odavno napušteno skladište tekstila (vidi tekst „Istovarivanje umetnika“, strana 24. ovog broja „Vremena“).
Ali, to je moja percepcija i recimo da je ona suviše lična i nevažna za temu miliona evra koji se tu pominju. Gledao sam „Insajder uživo“ u kome se aktuelni ministar Oliver Dulić poziva na moral a Milan Beko na – zakon.
Seljački rečeno, Beko ih je porazio: ministra, Jugoslava Ćosića, voditelja emisije uživo, i gradskog pravobranioca, imena se i ne sećam, i to samo na jednoj stvari – zakonu.
Dulić je, čak, u jednom trenutku rekao, parafraziram, da nije lepo što ih Beko tuži Strazburu i da bi mogao da pokaže više rodoljublja prema stranci koju ortoped predstavlja, ali, Beko, čovek svih stranaka, ostao je ravnodušan prema toj ideji – pare su pare i zakon je zakon.
Skočiće, znam, grupa čitalaca „Vremena“, posebno je aktivna ona grupa koja svaka nedelje tvrdi da je to poslednji broj koji je kupila, mada se javlja svake nedelje, i tvrdiće da glavni urednik podržava krupni kapital, dok bi oni voleli da ovi propadnu.
Zašto? Pa nemaju jasne razloge, osim što im se čini da se ovi nepristojno bogate dok oni siromaše. To je i moj slučaj. Ali ja imam i obavezu da razaznajem da je za Srbiju bolji zakonit razvoj kapitalizma, odsustvo arbitrarne državne volje nego njena povremena dominacija privrednim tokovima, i čini mi se da je za budućnost moje dece bolje poslovati s Bekom nego sa Oliverom Dulićem. Od koga bi, da čitaoce pitam u stilu američkih doskočica, kupili polovna kola – od Beka ili od Dulića?
Ovog drugog jedva poznajem, a s Bekom sam imao i svađu kada je pomislio da je ova redakcija zloupotrebila njegovo poverenje objavljujući pre nekih godinu dana podatke o njegovom nespornom udelu u „Večernjim novostima“.
Gnev ojađenog sveta usmeren je ka onima koji imaju. Čak se stvara utisak da je ekonomska kriza pravedna kazna za bogate i ljudi ne vide jasno vezu između sopstvenog posrtanja i posrtanja srpske kapitalističke elite.
Često se iz naših javnih rasprava može zaključiti da bi prelazak Srbije u kapitalistički poredak bio mnogo brži i sigurniji kada bi znatno veći deo naše ekonomije bio u vlasništvu stranih velikih korporacija – tako što bi one osigurale ne samo brži ekonomski rast nego i čvršće utemeljenje demokratskih političkih ustanova.
Dok se za prvi deo stava – po tom pitanju već sam citirao profesora Mladena Lazića, autora knjige Čekajući kapitalizam – može reći da je uglavnom tačan (iako ne potpuno, u tom smislu, što je strani kapital po definiciji izrazito pokretan, pa može otići onako kako je i došao, uz ozbiljne ekonomske posledice), za drugi deo iskaza se pre može reći da je uglavnom netačan. Naime, strani kapital je ravnodušan prema političkom poretku, sve dotle dok su uslovi za sticanje profita povoljni (kao što danas vidimo po razlici s kojom se postupa prema Libiji i, recimo, Saudijskoj Arabiji).
A jedino domaća buržoazija ima trajniji interes za uspostavljanje i očuvanje demokratskog poretka. Drugim rečima, bez snažne domaće buržoazije budućnost demokratije je neizvesna. S tog stanovišta, završava Lazić, za Srbiju je danas suštinski važna Evropska unija (članstvo u njoj, ili barem težnja članstvu), jer ona spolja nameće nužnost demokratskih političkih institucija.
Isto važi, gospodine Duliću, za sud u Strazburu.
Šaperovo pravo: Zašto nije poželjno da piše o Đokoviću
Hajde da priznam još nešto: ja sam pozvao Srđana Šapera da napiše tekst o Novaku Đokoviću, u prošlom broju „Vremena“. Da sam znao da ga čeka „topli zec“ u vidu reagovanja, što na sajtovima „prve“ što u komentarima „druge“ Srbije, poštedeo bih i njega, a pomalo i sebe, mučnog traganja za razlikom između prvih i drugih. Kako se odjednom složiše da jedino on nema prava da piše o Đokoviću?
Zato čitaocima ovog broja, uz sva neslaganja oko nekih delova teksta, preporučujem „lični ugao“ Bogdanke Koljević (vidi stranu 34. ovog broja „Vremena“) u kome ona lepo kaže da od tog rata između „prve“ i „druge“ Srbije, decenijskog rata, nismo nikad primetili „treću“ koja nadrasta tu vrstu podele.
Posebno će biti sporno što ona uz rame Đokoviću stavlja Emira Kusturicu koji bi, samo ako zapne, mogao da igra i tenis, ali to se ja šalim sa vašim predrasudama i predubeđenjima oko čoveka kome je Legija časti dodeljena u Parizu a ne u francuskoj ambasadi u Beogradu.
Tri citata: Jedan o Pančiću a dva o Đukanoviću
Dnevni list „Danas“ ukazao mi je slabo prepoznatljivu čast da svakog dana pišem za njih par redova o svemu što mi padne na um. Evo tri citata iz poslednjih pet dana:
Apelacioni sud je poništio prvostepenu presudu dvojici mladića koji su tukli mog kolegu Teofila Pančića. Viši traži od nižeg da jasno utvrdi da li su ta dvojica znala da tuku novinara. To bi trebalo, valjda, da utiče na visinu kazne, ali kako stvari idu ne bi me iznenadilo da se to uzme kao olakšavajuća okolnost.
Milo Đukanović je rekao da se njegova partija zalaže za jednu, organizaciono samostalnu pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, jer želi da se prevaziđu „ostrašćene podele“ među pravoslavnim vernicima. Na ovaj iskaz ne može se primeniti poslovica po kojoj dokon pop i jariće krsti. Ali može ona o dolivanju ulja na vatru.
Moja prijateljica tvrdi da je umalo umrla od stida kad je njen muž na nekoj slavi rekao: „Domaćine, ova sarma govori sedam jezika.“ Tako sam se nekako i ja osećao kad je Nenad Čanak na slavi DPS-a proglasio Mila Đukanovića za čoveka koji je u Crnoj Gori obeležio 21. vek.
