Pre tačno deset godina, u septembru 1994. godine, u Londonu je otvoren prvi internet kafe na svetu, Sajberija. U to vreme internet je bio prilična ekskluziva, maksimalna brzina povezivanja 9600 bps (današnji modemi su šesto puta brži), a kafe je imao čak 12 kompjutera povezanih na mrežu. Cena pristupa bila je oko 350 dinara na sat (3 funte), što se smatralo prihvatljivim. Poređenja radi, pre dve godine je u Severnoj Koreji otvoren prvi internet kafe i cena pristupa je u početku bila 100 dolara na sat, da bi je posle kraćeg vremena spustili na „prihvatljivih“ deset zelembaća. Svi se interesuju, ali niko ne koristi.
Dakle, u vreme kada je internet počeo da izlazi iz okvira naučne fantastike u svakodnevni život, nekome je palo na pamet da bi umesto da sam pije kapućino u kafiću i čita novine, to vreme mogao da provede na internetu. Ideja da se u kafanu stave računari i danas zvuči blesavo, odnosno pobija osnovnu ideju postojanja tog mesta (druženje sa prisutnima), ali se pokazala kao pravi hit. Deset godina kasnije u svetu radi dvadeset hiljada ovakvih mesta u 171 zemlji, jedan u poslednjem kampu pred uspon na Mont Everest na visini od pet kilometara, a čak 130 u jednoj jedinoj ulici u Jordanu.
Vlasnici Sajberije danas se prisećaju da je gužva pred kafićem bila neopisiva, a da je jedan od njihovih ciljeva bio da za internet zainteresuju žene. Nije prošlo mnogo dok nije postalo jasno da su pića na takvom mestu višak i da je ljudima više stalo do pristupa internetu iz raznoraznih razloga. Recimo, nisu imali kompjuter kod kuće, veza im nije bila tako brza, u gradu su turistički, u kafeu su mogli da surfuju anonimno.
Kafe se početkom ovog veka izgubio iz imena i dobijeni su internet klubovi, ubrzo i igraonice. Pokazalo se, naime, da za javne kompjutere raste interesovanje među adolescentima i tinejdžerima koji ih koriste da bi međusobno igrali igrice. Time je ideja mesta za okupljanje dobila novi smisao, baš kao i starovremenska kafana, samo što su umesto alkohola i muzike, ovim mestima tekle informacije i zvuk tipkanja okidača na džojstiku.
Tradicionalisti smatraju da su okrugle cifre poput desetogodišnjice dobri povodi da se stavi prst na čelo te sada naširoko razmatraju kakva je budućnost internet kafea, odnosno klubova. Ekskluzivnost pristupa više ne postoji, mreža na poslu obično je brža, bežične mreže šire se tom brzinom da će uskoro svi pristupati odakle požele sa mobilnog telefona ili digitalnog organizatora. Procena je da će ova mesta opstati kao igraonice jer za desetak godina za puki pristup više neće biti zainteresovani ni turisti željni da uhvate korak sa svojim mejlovima.
U Srbiji i Crnoj Gori ideja internet kafea nikada se nije ozbiljno primila, pre svega zbog toga što je internet ovde malo okasnio. Kada se stvorila kritična masa onih kojima je javni pristup postao interesantan, a cena prihvatljiva, već je bilo vreme za igraonice i obične pristupne tačke. Igrice su, dakle, glavna delatnost, te bi se moglo reći da mi već živimo u nekakvom „postpristupnom“ društvu što se interneta tiče. To bi značilo da svi zainteresovani već imaju dobro rešeno pitanje pristupa (na poslu i kod kuće), a niko nigde i ne putuje (niti ko dolazi), te nema potrebe za proveravanjem mejlova. Doduše, u kafanskim tučama sada se gubi mnogo života, ali ih svaki učesnik ima barem tri.
