Američki magazin „Njujorker“ otkrio je u glavnom gradu Libije Tripoliju kompleks „El mabani“ („zgrada“ na arapskom), za koji tvrdi da je tajni zatvor za izbeglice i migrante koji kontroliše milicija nazvana Javna bezbednosna agencija. Zatvor je smešten u napuštenoj cementari, oko njega su naoružani čuvari.
„Njujorker“ je pronašao „El mabani“ pokušavajući da sazna šta se desilo sa velikim brojem izbeglica i migranata, uglavnom iz država podsaharske Afrike, koje je libijska obalska straža uhvatila u pokušaju da preko Mediterana stignu u Evropu. Od 15.000 uhvaćenih od januara do avgusta ove godine, samo oko 6.000 je smešteno u prihvatne centre. „Njujorker“ piše da ih je u „El mabaniju“ oko 1.500, da su zatvoreni u očajnim uslovima, izloženi svim vrstama nasilja, a da slobodu mogu da otkupe za oko 500 dolara.
Pre građanskog rata koji je razorio Libiju 2011. godine, lider zemlje Moamer el Gadafi je ukinuo vize za građane svih afričkih država proklamujući tako jednakost sa „afričkom braćom“. U Libiji je decenijama živelo oko milion onih koji su dolazili u potrazi za poslom, koga je u zemlji bogatoj naftom bilo više nego u njihovim domovinama.
Neki od njih su pokušavali da se sa libijskih obala domognu Malte ili italijanskih ostrva, najčešće Lampeduze. Tragedije sa velikim brojem nastradalih prilikom ilegalnog prelaska Mediterana su u to vreme bile izuzetno retke – libijska država nije organizovala krijumčarenje ljudi i uspevala je da ga drži pod kontrolom.
Međutim, posle ubistva Gadafija u oktobru 2011. zemlja je potonula u haos u kome vladaju bezbrojne milicije i paravojske. U tom haosu je eksplodiralo krijumčarenje ljudi u Evropu i postalo jedan od najisplativijih poslova, uz legalan i ilegalan izvoz nafte. Kada je u prvoj polovini 2020. godine nekrunisani vladar istočnog dela zemlje general Kalifa Haftar neuspešno pokušavao da zauzme Tripoli, jedan od razloga opsade je bio i to što onaj ko drži Tripoli kontroliše i šverc ljudi preko Mediterana, koji se najviše odvija sa libijske obale zapadno od glavnog grada.
Međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je ono što radi libijska Obalska straža, pa i milicije poput „Javne bezbednosne agencije“ kojima Obalska straža često predaje uhvaćene ljude u ruke, koordinisano sa Evropskom unijom koja još na libijskim obalama pokušava da zaustavi i odvrati izbeglice i migrante od dolaska u Evropu.
Za tako nešto optužbe idu i na račun Fronteksa, evropske agencije za kontrolu granica, koji je odbacio špekulacije da ima bilo kakvu direktnu saradnju sa libijskim vlastima. Međutim, nemački „Špigel“, ARD i francuski „Liberasion“ tvrde da imaju dokaze da je libijska Obalska straža u dvadeset slučajeva presrela plovila koja je prethodno otkrio Fronteks i da su lokacije tih plovila dostavljane Libijcima pomoću „Votsapa“.
„Libijski slučaj“ neprijatno podseća na ono što se dešava u Hrvatskoj ili Mađarskoj, članicama Evropske unije, čije policije su bezbroj puta optužene da tuku i maltretiraju izbeglice i migrante, pljačkaju ih i nelegalno proteruju u zemlje iz kojih su ušli na njihovu teritoriju (Srbija, BiH). Vlade Hrvatske i Mađarske to negiraju, a EU najčešće ćuti.
