Beč nije grad poznat po noćnom životu, naročito radnim danima, a posebno ponedeljkom. Ovaj ponedeljak je bio drugačiji. Zbog najave zatvaranja pred novim talasom epidemije korona virusa, mnogi su izašli da iskoriste poslednje sate „slobode“, pa su barovi i restorani bili neuobičajeno posećeni. Onda su na šest mesta u gradu počele pucnjava i eksplozije, najpre u blizini sinagoge kod Šveden placa, na mestu gde je nekada bila jevrejska četvrt.
Prva reakcija Bečlija, a tako bi verovatno postupili bilo gde na svetu, bila je da povade mobilne telefone i počnu da snimaju. Najčešće sa prozora, ali i sa ulica. Snimke su promptno stavljali na društvene mreže, pre svega na Tviter, prestižući tako konvencionalne medije čiji je lanac proizvodnje znatno sporiji i u tehničkom i u uredničkom smislu.
Snimci su bili jezivi i, u najgorem smislu te reči, nezaboravni. Meni se zauvek urezao u pamćenje onaj gde dvoje ljudi, muškarac i žena, hodaju praznom, uskom ulicom u trenutku kada se začuju pucnji. Žena se okreće i krene da beži nazad odakle je došla. Muškarac najpre staje leđima uz zid zgrade, a onda ugleda napadača, obučenog u belo, sa puškom u ruci kako ide prema njemu. U tom trenutku prolaznik nema gde da beži, pokušava da se „uvuče“ u zid iza sebe, diže dlan ka napadaču, ali uzalud. Da ne prepričavam dalje, dovoljno je jezivo.
Ova scena snimljena je sa tri kamere, iz tri ugla, kao u nekom filmu. Na tako malom prostoru najmanje tri osobe su se zatekle spremne da tu scenu ovekoveče, uglavnom iz stanova, sa visine. Tamo gde se puca, opasno je po svakoga ko tu pucnjavu može da vidi očima, pitajte bilo kog ratnog snimatelja. A ovde su građani snimali ne razmišljajući o posledicama. Na jednom snimku vidi se upucavanje policajca, ali i odraz u prozorskom staklu devojke koja to snima, izložena svemu i očigledno dobro osvetljena i vidljiva sa ulice. Takoreći, meta.
Austrijska policija tražila je od građana da nikakve snimke ne postavljaju na društvene mreže jer tako odmažu rešavanju ove krize. Ali je istovremeno preko društvenih mreža obaveštavala građane. Svesni su bili važnosti ispravne informacije u tom trenutku i opasnosti da se internet prepusti glasinama i građanskom novinarstvu. Koje ne haje za osnovno pravilo, da se snimak ranjavanja osobe ne objavljuje dok se o tome ne obavesti porodica, sem ako se to dogodi u živom prenosu. Kada treba prekinuti prenos.
Gledati kako nekoga koga poznajete ranjavaju ili možda ubijaju na brutalan način istovremeno je nedopustivo i neodoljivo. Ako snimak postoji, malo ko ga neće pogledati. A na društvenim mrežama nemate obaveštenje da ćete videti nešto više nego uznemirujuće, što su tradicionalni mediji obavezni da najave.
Iz napada u Beču u ponedeljak uveče možemo izvući dve pouke. Građansko novinarstvo i entuzijazam za objavljivanje bez kontrole nisu korisni u kriznim situacijama. Austrijska policija ima savršen sistem obaveštavanja preko društvenih mreža u kriznim situacijama, gde se ne čeka odobrenje s vrha, već svako u sistemu zna šta treba da objavi urgentno. Ko je pametan, na ovim poukama će graditi sopstveni sistem za krizne situacije, odmah.
