U političkom pogledu, nova godina je zadesila Srbiju onako kako je stara otišla – sa podvojenim realnostima, već u zavisnosti od toga gde se ko informiše i za koga navija.
Na zvaničnim kanalima, opšti napredak i radost – kojem je predsednik lično svedočio iz automobila sa Malim kao suvozačem – remetila je šačica plaćenika koja bi da organizuje u Beogradu krvavi Majdan i da ljudima presednu praznici.
Srpska napredna stranka je na „nikad poštenijim“ izborima ubedljivo pobedila jer narod zna ko radi za Srbiju.
Na prokazanim kanalima pak – onim tajkunskim i plaćeničkim – video se neki silan svet na protestu kod Terazija, priča se o masovnoj izbornoj prevari na koju se ne sme pristati.
Gordo bi bilo po ko zna koji put ovu novu godinu proglašavati „godinom raspleta“. To je zgodna novinarska fora, ali netačna. Srbija već godinama politički živi dane mrmota.
Čuvari vatre nepristajanja
Zar su ovo prvi izbori sumnjive regularnosti? Naravno da nisu. Izvedba je možda bila nešto drukčija, uplitanje u birački spisak kreativnije i bezobraznije, ali sve to je, zapravo, već viđeno. Posebno jer opozicija možda nikad neće biti u stanju da dokaže da su zbilja u Beogradu glasale desetine hiljada „fantomskih birača“.
To je prvo saznanje sa kojim se ušlo u novu godinu – za ogroman deo Srbije, izbori su završeni 17. decembra kad je Vučić saopštio svoju verziju rezultata.
Oni koji se ne mire sa tim da se izbori redovno kradu pa da svi na to treba redovno i da pristanu, ostaju neka vrsta čuvara vatre. I ima ih koliko ih ima – na skup ProGlasa došlo je preko sedamnaest hiljada ljudi. To je velika brojka, ali daleko od epske.
Očajnička lična žrtva pre svih Marinike Tepić nije ostavila utisak na vlast, a pitanje je koliko je i na tzv. međunarodni faktor. Rusija i Amerika ujedinile su se na podršci Vučićevom sistemu. Protesti su otišli na prazničnu pauzu, najavljena je borba kroz „institucije“, mada tu nema mnogo vajde.
Šetajuća pobuna
Još nešto se pokazalo krajem godine – pristalice opozicije nemaju volje da ikoga, što bi rekao poznati sociolog, „jure po ulicama“. Da li zato što misle da je zaludno ili da još nije trenutak ili iz straha od represije, tek raspoloženje postoji samo za već hiljadu puta viđene skupove i šetnjice na kojima se „ne zgazi ni travka“.
To se videlo po tome što se narod razilazio kad je krenula „opsada“ Skupštine Grada, kao i po tome što je na studentskoj celodnevnoj blokadi ulica bilo maltene više reportera nego ljudi, nekoliko šatora i jedna gitara.
Srbiju ove godine sigurno čekaju izbori, u većini lokalnih sredina, uključujući neke velike gradove. Možda se, tobože jer nema većine, ponove i beogradski izbori.
Šanse da se u ovim uslovima – a poštenih sigurno neće biti – doskoči naprednjačkoj mašini za mlevenje živog mesa nisu velike, ali postoje.
Poslednja šansa
U suprotnom nas čekaju četiri godine istog, od tabloidnog iživljavanja do zgrtanja para na tenderima koji će biti brži, jači i bolji kako se budu bližili skupoceni Ekspo i drugi naprednjački projekti.
Ako je išta novo u novoj godini, to je možda poslednja prilika da se nekako, ko zna kako, spreči da Vučić i ekipa postanu doživotni vladari Srbije. Da budu sasvim nesmenjiva vlast na koju su svi oguglali i pod kojom građani pokušavaju da žive svoje živote ne petljajući se mnogo u politiku jer su svašta već probali i ništa nije pomoglo.
Ono čuveno „trpilo“ još nije puklo, pa zapravo ne znamo da nije možda uklonjeno hirurškim putem. Možda se može trpeti večno, možda je većini stvarno ovako potaman.
