Globalno i lokalno

Da li su ljudi koji preko dana gledaju prenos iz Haga, grizu nokte kad govori tužilac a skaču sa stolice i ljube decu kad ugledaju svog heroja, da li su to oni isti koji uveče odu na koncert Manua Čaoa? Ne, zašto, kakve veze to ima!? Pa nema nikakve, ali zar nisu u pitanju dvojica poznatih protivnika globalizacije?

Gledano ideološki, a antiglobalizacija jeste ideologija (kao i globalizacija, uostalom), u tom frontu bi trebalo da se nadju, rame uz rame, Milošević i Manu Čao, Šešelj, Mira Marković i šareno, levičarsko, anarhističko društvo planetarnih demonstranata protiv MMF-a, Svetske banke, kapitalizma, novca, bombi i Amerike uopšte. Dakle, po nekoj logici, haški optuženik kao najveća žrtva globalizacije, morao bi da postane antiglobalistički svetac, mit uporediv s Če Gevarom koji sija novim sjajem.

Zašto to nije tako? Zato što su domaći antiglobalisti zaostali još iz prethodnog istorijskog ciklusa te iste priče, kao kad u trci dugoprugaša neko zaostane ceo krug pa se nađe u društvu vodećih. Tako su se Milošević i Manu Čao, obojica sasvim izvesno nesvesni bilo kakve dodirne tačke, zatekli u opscenom zagrljaju. Oni jedan drugom ništa ne znače, ali njihova neprirodna bliskost mora da pomalo zbunjuje neke ljude u Srbiji.

Milošević i njegovo društvo jesu zaista žrtve globalizacije, zasluženo poraženi, ali slučajno s velikim zakašnjenjem, pa se to podudarilo s rađanjem nove generacije apostola iste vere, vere u svetsku pravdu, mir i ljubav. To je bliskost mrtvih i novorođenih. Kad bi uopšte primetili jedni druge, mrtvi bi se ponadali da će vaskrsnuti, a ovi novi bi se užasnuli od svake pomisli na sličnost svoje vere sa starim svetom kolhoza, petoljetki i partijskih direktiva.

Ako se, dakle, sad neko u Srbiji pita da li smo mi to prvi ili poslednji, najavangardniji ili najbudjaviji, u svetskom trendu ili daleko izvan svega, odgovor bi bio – da. Mislim da se ovde, barem kod mladjeg sveta sposobnog da upije vibracije i ispravno razume i lokalne i spoljne signale, upravo zbog svega toga javljaju pomešana i pojačana osećanja ponosa i stida, nade i očajanja, vezana za pripadanje ovom mestu i vremenu.

Ovo nema mnogo direktne veze s politikom i stranačkim opredeljivanjem; više se tiče opšteg problema uspostavljanja ravnoteže i nekog zdravijeg odnosa prema okruženju. Pri tom će, barem još neko vreme, izvesna zbrka biti neizbežna. To znači da će svaka podrška i razumevanje za svetske antiglobalističke ideje izgledati i donekle stvarno i biti pomešana s nostalgijom za onim ludačkim prkosom iz Miloševićevog vremena.

To ponekad dobija oblik opakog ekstremizma ili onoga što nekome liči na „novu desnicu“ koja u Evropi ponovo malo raste pa tako i domaća desnica veruje da ulazi u dobar trend. Ostaće, medjutim, večita tajna da li je Milošević predstavljao više levicu ili desnicu i da li mu je to uopšte bilo važno. U svakom slučaju, izgleda da ni u Evropi ni ovde nikakav veći problem nije to što desnica, kao ni levica, nemaju da kažu ništa bitno drugačije od onoga što govore već decenijama.

Stvar je u tome što antiglobalizam miri večite neprijatelje sa levice i desnice i ujedinjuje ih u strahu od velike, možda konačne pobede globalizacije. Ta saradnja ideoloških ekstrema isprobana je u Rusiji i Srbiji i nigde više ne deluje tako čudno i nelogično, ali ne deluje ni kao neki čarobni serum protiv virusa globalizma.

Biti antiglobalista za nekoga u Srbiji znači gotovo isto što i biti antidosovac, protivnik Vlade, Djindjića i reformi. Onaj ko bi hteo da kaže da je protivnik svega toga, ali još više svega prethodnog, pa da se dakle uključi direktno u ultramoderne svetske antiglobalističke tokove, taj bi imao grdnih nevolja da bude shvaćen. Srbija je, naime, zemlja u koju se iz sveta dolazi s najnižim, uvredljivo niskim očekivanjima. Isto tako, onaj ko odavde nekud ode primetiće da se svi dive svemu što on kaže ili uradi. Ko to krivo razume uobraziće se. Jer, reč je opet samo o tome da oni tamo od nas ovde ne očekuju ništa normalno.

Dakle, ako bismo pristali da ispunjavamo ono što se od nas očekuje, morali bismo da se u celu tu polemiku uključimo pretežno kao beslovesni baksuzi, kao žrtve nečijeg nemara ili zlovolje, koje nemaju šta da kažu osim da se žale na zao udes. Poslednji ovdašnji čovek koji još može da privuče izvesni pažnju sveta je, malo paradoksalno, Milošević u haškoj sudnici. Ali, to znači da valja uložiti napor da on ne ostane jedini uzor svakome ko ovde poželi da se isprsi pred svetom.

Razume se, pravi antiglobalistički stav je kad se kaže „baš me briga za svet“, što se u Srbiji često izgovaralo prilično lako i prirodno. Ali, to je mnogo teže reći sad kad vidimo da, kao nikad pre, svet nama govori nešto slično. S druge strane, nije nimalo lako priznati da niko odavde više nema šta da kaže i da je pristajanje na sve spoljnje zahteve i očekivanja najviše što možemo da uradimo za sebe.

Sve u svemu, bilo bi razumno reći da Srbija neće da učestvuje u sporu oko globalizacije. Poslednjih godina imali smo da kažemo i mnogo više nego što smo pitani. Poneki umetnik ili intelektualac, ako ga baš svrbi, mogao bi da proba da negde nekome prenese neko dragoceno domaće iskustvo na temu otpora nepravdi i svetskim moćnicima, ali ljudi koji predstavljaju državu morali bi da se klone svake krupne priče, barem dok se malo ne zaboravi sve krupno što smo nedavno rekli.