Bivalo je i do sada velmoža koje slažu čim zinu, ali ovi su nešto novo: ovi zinu čim slažu. Tako da zevaju neprestano. Izgleda da im je otvaranje usta neposredno i neodvojivo asocijativno povezano s laganjem, mašćenjem, baronisanjem, krivotvorenjem, postavljanjem dupeta na mesto glave i obrnuto. Zovite to nagonskom potrebom, uslovnim refleksom ili već kako hoćete, fakat je da su toliko srasli s masivnim i sveobuhvatnim proseravanjem (kao, po filozofu Hariju G. Frankfurtu, demagoškim postupkom koji ide dalje i radikalnije od puke laži, tj. ide ka potpunom negiranju važnosti istine i činjenica) da im se više ne može verovati ni kad kažu da je četvrtak dan koji se nahodi između srede i petka. Doduše, to ne bi ni tvrdili: paze da ni slučajno ne izgovore istinu, kao da bi ih tog trenutka usrkala supermasivna crna rupa. Možda i bi, nikad ne znaš?
Enivej, neću se ovde baviti „folklornim“ lažima raznih vrsta koje neprestano proizvode, a koje su možda i relativno bezopasne u svojoj preotvorenoj tupoumnosti. Zanima me ona centralna, konstitutivna laž na kojoj se bazira čitava njihova vladavina 2.0, ona bez koje ne bi ni dospeli tu gde su, a još manje bi se tu i održali. Ta laž, štaviše bullshit, onaj je verbalno-misaoni t(r)ik koji je gotovo neosetno postao opšte mesto njihove retorike, te odatle prodro duboko u glavni tok javnog govora, da bi do danas avanzovao u nešto već na polukorak od nesporne istorijske istine, sagrađene na živom pesku jedne megaizmišljotine. U tamnom središtu te supermasivne laži je narativ o „dosovskim parazitima“, „žutim lopovima“ i sličnim imaginarnim stvorenjima, koja da su načisto opljačkala, unazadila i upropastila Srbiju, pa su sad oni tu da je spasavaju, vade iz bule, otklanjaju uporne fleke. U realno-istorijskoj stvarnosti bilo je obrnuto: Srbija je opljačkana, poharana i u svakom smislu unazađena tokom „njihovih“ apokaliptičnih devedesetih, a tokom naredne decenije se iz tog blata izvlačila. Vrativši se na vlast, Vučić i kamarila zatekli su zemlju u neuporedivo i nezamislivo boljem stanju od onog u kojem su je ostavili dok su davali petama vetra iz svojih kabineta onog 5. oktobra 2000. kasno popodne. Od tada, Srbija dokazuje da i u mirnodopskim uslovima ume lepo da nazaduje, samo ako se počasti odgovarajućom ekipom prigradskih vaćaroša i diletanata.
Do sada je, kažem, ova operacija masovnog implementiranja „lažnog sećanja“ poprilično već uspela. Sada se, kanda, krenulo još jedan bitan korak dalje. Nakon što je, dakle, ustanovljeno da su „žuti“ i ostali iz tog špila osiromašili Srbiju i nakon što je ta paraistorijska paračinjenica postala deo većinske memorije pamćenja, sada će se navaliti na priču da su je pritom još i terorisali, držali u zaptu, pod knutom, u kletoj neslobodi i u tandari gde akrepe memla davi, i tako sve do 2012. dok nam nije iznova sinulo Sunce slobode. Za koje znamo i vi i ja da se zove Aleksandar. Jedan drugi, po vlastitom priznanju inferiorni Aleksandar, onaj Vulin, pre neki je dan uspeo da sroči i ovo: „Mi nekada zaboravljamo kako je to stvarno izgledalo, zaboravljamo kakva je bila strahovlada DOS-a, da niste mogli ništa da radite ako niste bili član DOS-a. Ako je neko imao hrabrost da im se suprotstavi, bio je šikaniran, prisluškivan, hapšen.“ (Dnevnik, 6. 8. 2019.)
Neko će reći: „Ah, to je Vulin, pusti budalu, šta taj pa i može da kaže…“ Osim što je uvredljiv za jednog visokog državnog službenika, ovakav iskaz je neoprostivo banalizujući, te je utoliko i nesvesno „saveznički“ sa onim koga olako otpisuje kao neku vrstu nevažne dvorske lude. Vulin, naprotiv, izgovara tekst koji ćemo – kladim se u raskošnu vegansku večeru u „Savanovi“ – u bliskoj budućnosti još mnogo puta čuti iz mnogih kamarilskih usta, tek blago izvariran; Vulin je, naime, samo sažeto sintetisao jednu dražesnu fikciju koja nam je prodata pod firmom stvarnosti, a sada, ovako ucelovljena, glasi otprilike ovako: „Politički protivnici Miloševića i Šešelja, došavši na vlast, do tada berićetnu i slobodnu Srbiju su opljačkali, unazadili i zavili u crno, i još su je pri tome lišili slobode, zaveli strah i drhtanje kao meru stvari, a onda smo nazad došli mi, saradnici i naslednici Miloševića i Šešelja, i kurtalisali Srbiju ne samo bede, nego i straha, i eto nas svih od tada, hoj-la, nazad u najboljem od svih svetova“. Tako da, po novom, ima da modifikujete svoje sećanje na vlastiti život otprilike ovako: devedesetih ste bili bogati i slobodni, dvehiljaditih porobljeni i bedni, a sada vam opet ide sve u šesnaest, i svakog dana u svakom pogledu sve više napredujete.
Ali, sve je to naposletku previše idiotska priča, zar bi iko u to mogao da poveruje?! Koješta. Ljudima su sumnjive poluidiotske priče, u njima relativno brzo nanjuše slaba mesta i izbuše ih na sve strane dok se skroz ne izduvaju. Međutim, priče koje su kompletno idiotske i u tome savršeno zaokružene i ispunjene, priče koje su sa stvarnošću raskinule radikalno, dosledno i bez ikakvog stida, oklevanja ili kompromisa, mogu da se održe zastrašujuće dugo, podržane od deprimirajuće mnogo hipnotisanih ljudi. Da nije tako, ničega od ovoga ne bi ni bilo, a likovi domicilno iz paralelne, košmarne stvarnosti, poput Vulina samog, a i njegovog imenjaka, bili bi tek bledeće prikaze iz sve mutnijeg sećanja na sve dalju i sve goru prošlost.
