Glasovi iz Crne rupe

Mislio sam, braćo i zemljaci, da sam već oguglao na činjenicu da se načisto raspustite kad god vas ostavim same na nedelju ili dve, ali ovaj put ste ga baš preterali: još ne mogu da se opasuljim od šoka za sistem koji mi je proizvelo hvatanje priključka po povratku na otadžbinsko tlo, tj. retroaktivno iščitavanje po petnaest brojeva „Politike“, „Novosti“, „Blica“, „Danasa“… Za početak, Vučić je Aleksandar koliko sutradan po mom odlasku (mora da su mu javili da je to najbolji tajming) u „Blicu“ veleobznanio famozni „poziv na društveni dijalog“ o Kosovu, a onda su, posledično, govna ubačena u ventilator profrcala na sve strane, eno se još slivaju. No, to je još i mila majka prema onome što sam zatekao u „Politici“, novinama na koje sam, svem novoistorijskom iskustvu uprkos, notorno slab, na onaj bolećivi način inteligenta iz jedne male, skenjane zemlje, koji bi tako očajnički želeo da i ta njegova zemljica, jezik, grad, imaju neki svoj „Mond“, „Tajms“, „La Republiku“… nešto što i formom i sadržinom liči na Novine, a ne tek na slučajnu (i ružnu) hrpu papira dobru samo za brisanje prozora, a u nuždi i dupeta (uzgred, poznajete li ikoga ko stvarno briše guzicu novinama?!).

Znamo da je smenom Ljiljane Smajlović – s kojom ne delim valjda ni jedno jedino uverenje, stav, pogled na noviju istoriju i sadašnjost – Aleksandar Vučić (naime, ni sama Lj. S. neće negirati da ju je oterao on lično) ciljano prepustio „Politiku“ ubrzanoj degeneraciji, ne zato što i neko drugi ne bi znao da uređuje te novine, daleko od toga, nego zato što nijednog trenutka nije ni bila ideja da umesto nje „Politiku“ uređuje neko drugi: naprotiv, ideja je bila da je ne uređuje niko drugi. Ideja je, da preciziram, da je ne uređuje niko, a pogotovo niko iz „Politike“. Naravno, neko mora da je potpisuje, ali taj se formalni problemčić lako rešava tako što će na mesto tog nekog biti postavljen neki Niko, a za njegovog zamenika i jezgro bliskih saradnika nekoliko primeraka elastičnog Ništa. Rečeno – učinjeno. Okej, ali zašto? Eh, zašto: zato da bi se i „Politika“ pretvorila Ni U Šta, to jest, u bezobličnu melasu nesuvislog i nekredibilnog trućanja, u šta je prethodno pretvoreno sve nad čim su Vučić i ekipa preuzeli neposrednu kontrolu. Kako to izgleda, vidimo iz dana u dan. Traje to već neko vreme, ali ovih petnaestak „Politika“ na gomili pokazuje mi da je i ta propast dobila naglo ubrzanje, i to usred „letnje šeme“, valjda da bude manje primetno na ovu vrućinu. Dok se svi vrate s odmora, „Politika“ će biti već potpuno transformisana u „Informer“ s ćiriličnim fontom i dužim tekstovima. I uz prstohvat „Trećeg oka“ ili „Zone sumraka“ iz njihovih najžešćih dana.

Bizarna afera s nepostojećim autorima mizoginih gluposti, a za koju su tipusi urojeni oko aktuelne „Politike“ iznastojali da optuže ama baš sve žive i nežive osim samih sebe, mada je na njima sva profesionalna odgovornost, samo je vrh ledenog brega. Šta je to prema muci duhu iščitavanja jednog pa drugog ponedeljkovog Gorana Kozića, a dok sam se izborio s njima, eno gde stiže i treći?! Sve s prigodnim citiranjem fašistoidne „mudrosti“ Jovana Dučića o, pazi sad – osobinama jednog naroda. Kojim osobinama? Kojeg naroda? Nije važno: svako ko misli da bilo koji „narod“ (višemilionska grupa ljudi iskonstruisanog zajedničkog porekla, koji se međusobno ne poznaju i koji ne dele ništa realno, bilo dobro ili loše; baš kao što smo Kozić i ja, na žalost, sunarodnici, a ipak smo, hvala bogu, dva sveta različita) može imati nekakve zajedničke „osobine“ (čak i pozitivne, kamoli one druge), naprosto je fašističko smeće. Pa taman da je i Luj-Ferdinand Selin, a taj je bio nesravnjivo bolji pisac od otužnog Dučića. I voleli su da ga citiraju nesravnjivo inteligentniji i pismeniji fašisti.

Ali, nisu u pitanju samo nepostojeći kanadski naučnici i toksični prostak Kozić, taj paradni magarac veoma ciljanog i veoma namernog uništenja još jedne institucije, inače omiljenog hobija Klike. Šta reći za zaumno mudrovanje izvesnog Otaševića, inače dopisnika iz Čačka, koji s naslovne strane (!) „Politike“, a povodom neke belosvetske paranaučne budalaštine za opsenjivanje dokone neukosti, tercira stanovitom „pravoslavnom misliocu“ iz varoške gimnazije u parafilozofiranju opet o kolektivnim osobinama čitavih naroda, koji da jesu ili pak nisu tolerantni – a Srbi su, dakako, najtolerantniji, samo ih zle NVO i Holivud prikazuju u ružnom svetlu?! Ili, šta reći za večitog kosovskog mučenika i dežurnog metafizičara Rakočević Živojina, koji nam, opet s naslovne strane, objašnjava zašto je metafizički nedopustivo i nemoguće da Kosovo bude „albansko“, a ne „srpsko“, istovremeno gorko žaleći nad nečim što se i fizički i metafizički zvalo Republika Srpska Krajina, i ne videći u tome ništa u najmanju ruku kontradiktorno?

Jedno, međutim, mora da bude jasno. „Politika“ je samo simptom. Ti ljudi koji je prave zapravo ne postoje, mada verovatno postoje nakupine belančevina kojima u ličnim kartama pišu odgovarajuća imena. Njen glavni urednik zove se Aleksandar Vučić. Onaj koji piše one skrnavosti ponedeljkom takođe je Aleksandar Vučić. Vučić je i „Politikin“ dopisnik iz Čačka, Vučić je i „pravoslavni mislilac“, i autor horoskopa, i pisac pisama čitalaca, i brkata tetkica u bifeu „Politike“, ako taj još postoji. „Politika“ je samo najsvežija žrtva Crne rupe ništavila. Neka se pripremi RTS. Ma, neka se, da se ne lažemo, pripremi Srbija.