Da me nije mrzelo da kopam po arhivama tražeći tačan datum, mogao sam nedavno da proslavim – hm: da obeležim; razloga za slavlje baš i nema – tačno trideset godina otkako sam glasač/birač u višestranačkoj demokratiji, političkom sistemu koji sam kao mlad čovek prizivao i priželjkivao, pa se pomalo i boruckao za njega, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima.
Bio je, dakle, vedar majski dan 1990. kada je Socijalistička republika Hrvatska, jedna od šest federalnih jedinica SFRJ, održala „prve demokratske izbore“. Novoproglašena demokratija me je, dakle, zatekla kao građanina SRH. Uskoro to više neću biti. Uskoro, doduše, ni SRH više neće biti SRH nego RH, a SFRJ će nestati u bespućima povijesne zbiljnosti. Za njenim ubicama se još traga, mada su dobro poznati organima istorijskog gonjenja.
Hrvatska je tog vedrog majskog dana izabrala nešto što ni pas s maslom ne bi pojeo, a ja sam se prvi put suočio s činjenicom da sam stranac – u više smislova te reči. Koji mesec kasnije, i Srbija će slobodno izabrati nešto što pas s minimumom samopoštovanja ne bi ni onjušio. Ostatak mog višestranačkog demokratskog građanskog života provešću u Srbiji, a jedina razlika će biti u tome što sam u samo jednom smislu manje bio stranac nego u Hrvatskoj – a i to mani, što bi rekao pesnik. Jer, manjina sam ipak bio, kako god uzmeš. Naročito do 2000. Posle – kako kad. Zapravo, kad bolje pogledam, bio sam i ostao manjina čak i u retkim prilikama kad bi se učinilo da kakva-takva većina glasa po mom ukusu. Od maja 2012. smo se rasterećeno vratili na fabričke postavke, pa dokle izduramo.
Šta hoću da kažem ovom ličnoistorijskom retrospektivom? Od 1990. do danas uvek sam glasao, kada i gde god mi je to bilo fizički i pravno moguće. Nisam bio ni lenj ni blaziran ni „iznad situacije“, ni „razočaran u sve“ jer „svi su isti“ a samo sam ja bolji, nisam govorio niti mislio da „nemam za koga da glasam“, nisam crtao čiča Gliše i pravio se pametan na osobito ohol i štetočinski način; bilo mi je tek stalo do toga da iskoristim građansko pravo za koje sam se zalagao i za koje sam bio i ostao uveren da ima dubokog smisla čak i onda kada frustrirajuće dugo ne vidiš neposrednu vezu između svog glasa i onoga što se u stvarnosti oko tebe događa. Glasao sam za razne Paniće, Koštunice (da, naravno! A šta je trebalo da uradim 24. septembra 2000?! I opet bih!), Tadiće, Jankoviće, za DOS, za „žute“, za rani LDP, za svakoga ko je bio Ovo jer, hvalabogu, nije bio Ono. Šta je Ono, pitate? Ono je sve ono što me je morilo, i uglavnom nadglasavalo, od 1990. do danas. Mada sam svima javno nalazio hiljadu zamerki, bio sam svestan da je višestranačka demokratija igra nulte sume: ako ne uložiš ili ako protraćiš svoj glas, ostavićeš prazno mesto za onoga koji svoj glas uvek ulaže. A to je najčešće neko po čijem glasu ne bi voleo da živiš. Pa onda barem nemoj u tome da mu pomažeš…
U nedelju su još jedni izbori u mom životu, neću da brojim koji. Samo što ovaj put, a protivno svim svojim načelima i pogledima, ja na njih neću izaći. Znači li to da sam promenio načela i poglede? Ne, ni najmanje. I dalje mislim da je infantilna glupost ne izaći na izbore, ili se na njima „belolistićarski“ budalesati. Pa ipak – ne. Zašto? Osam godina nakon belolistićarskog larpurlartističkog festivala, ovde od politike kao javne delatnosti u slobodnom pluralističkom okruženju nisu ostale ni froncle. Ovde, zapravo, politike više nema; tek slabašne nade da bi možda jednom opet moglo da je bude. Samo što ja ne vidim da ta nada makar i malim delom ide kroz moj glas za neku od stranaka i organizacija koje će na ove i ovakve izbore izaći. Mada uopšte ne spadam među one koji su ubeđeni da su baš svi koje ćemo gledati na izborima „kupljeni“ za trideset Vučićevih – to jest, naših – srebrnjaka. I uopšte neću nagovarati bilo koga drugog da ne glasa, ma kakvi, čak uopšte nisam siguran da je meni pametno što ne glasam, niti da se možda neću pokajati zbog toga.
Dobro, ne glasam, dakle – bojkotujem izbore? Ne, ili barem: nisam siguran u to. Sigurno je samo da ne izlazim, ali bojkot kao ideja i praksa, u konkretnoj situaciji, vrlo mi je neubedljivo sredstvo političke borbe, iz prebrojnih razloga, od kojih je jedan i taj da ga smatram debelo zadocnelim. Odavno sam opoziciji predlagao bojkot, valjda 2014, pa 2016 – niko me nije shvatio ozbiljno. Ali, ne samo zato. Bojkot je, hteli ne hteli, ovde u velikoj meri identifikovan kao politička akcija i politički trejdmark Saveza za Srbiju. Ne želim, međutim, da imam baš ništa sa Savezom za Srbiju, smatram da je to vrlo nehigijenski, objašnjavao sam u ranijim prilikama zašto. Ne osećam nikakvu obavezu kao građanin i (ne)glasač prema savezu u kojem se nalaze ljudi koji bi, samo da dođu u priliku, ukinuli i zabranili sve ono za šta se borim otkad politički mislim.
Pa dobro, šta ja onda hoću? Ništa, i baš u tome je problem. Nisam iznad nego verovatno ispod situacije, nemam ni nemira ni strasti, ne nadam se ničemu. Mislim da ništa ne bih postigao glasanjem, ali znam i da ništa neću postići neglasanjem. Koje utoliko i nije „moralni čin“ nego puki akt očajanja, nihilizam koji ni u sebe ne veruje, govno s mlekom, ništa s mašnicom. Samo, dakle, oglašavam lični glasački bankrot, i to je jedini legat ovih trideset godina glasanja: gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Good night and good luck.
