Evo je prošlo devet godina otkad se Vojislav Šešelj, ostavivši ucveljenu i osirotelu Otadžbinu, pojavio u Pritvorskoj Jedinici na obali Severnog mora, i od tada nam nije dolazio čak ni za vikend, samo nam se ukazivao preko televizora, a članovima Centralne otadžbinske uprave – što je nešto što postoji, eno ga u Zemunu, mada fakat zvuči izmišljeno na onaj stripovski način, kao kad kažeš „Žalosna sova“ ili „Profesor Okultis“ – još i preko spikerfona. To na onim zaumnim paraspiritističkim sesijama kad se okupe da ga slušaju, a on Izdaje Smernice i s onom jedinstvenom lucidnošću proširuje područje borbe. Vjerica sve hvata beleške, a Lidija pamti, ipak je ona glumica, na neki način.
Sasvim ozbiljno: toliko se Šešelj nekako virtuelizovao u ovih devet godina da se ne bih čudio da neki u međuvremenu do punoletnosti dorasli mladi ljudi uopšte ne veruju da ovaj stvarno postoji; ne biste ni vi na njihovom mestu, ne biste ni vi bez vašeg iskustva. Da se razumemo, ovaj neobičan deficit realnosti slike Šešelja u današnjoj Srbiji nije samo posledica njegovog dugog odsustva. Naprotiv, ta se fizička izmeštenost samo zgodno nakalemila na nešto mnogo starije od toga: i dok je bio tu, nije bilo lako poverovati u to da je ovaj bizarni primerak istočnoevropske postkomunističke polit-inteligentske klase baš sasvim stvaran i baš sasvim od ovoga sveta. U najmanju ruku još otkad se, tamo ranih osamdesetih, ukazao u Beogradu, Šešelja prati neka vrsta senke nestvarnosti, i tu ništa ne menja ni ako ste ga ne samo videli nego i dotakli – ili je on dotakao vas, recimo rukom nekog svog telohranitelja koji vam huncutski baca kore od banana pod noge. A vi se sve oklizavate čelom na telohraniteljeve šake, i tako više puta. Ako ne znate na šta aludiram, zaboravite; ne biste verovali ni da vam se objasni. Eto, pa baš o tome i govorim: čovek nikada, ni rečju ni delom, nije delovao baš stvarno i „izistinski“, mada su posledice mnogo čega što je činio bivale i te kako stvarne. Zato je, uostalom, i dospeo u Pritvorsku, tamo daleko.
Ipak, ne bavim se ovde Šešeljevim sudskim procesom, niti time je li kriv ili nije nevin za ono što mu zakon stavlja na teret. Zanimljivijom mi se čini njegova pompezna „završna reč“ koja je u toku, ali opet ne u nekom procesno-pravnom smislu (a ne bi se reklo ni da je njemu mnogo do toga; jok, taj direktno opšti sa Istorijom, baš kao Milošević pre koju godinu na istom mestu). Ne znam koliko je javnost toga svesna, zabavljena tzv. dnevnopolitičkim stvarima, ali Vojislav Šešelj ovih dana u Hagu zapravo svodi račune; i to ne samo lične, u vidu (dakako, narcisoidno-drčne) rekapitulacije jedne individualne javne egzistencije, nego nužno i „kolektivne“, u tom smislu što je Šešeljevo „teorijsko“ delovanje u osamdesetim, a naročito političko i sasvim praktično u devedesetim zapravo jedna od najpreciznijih slika vremena i prilika. Prostije rečeno: ne govori Šešelj ovih dana ništa što dugo nije bilo uverenje većine – on samo to ponekad kaže na nešto manje zakučast, utoliko i „brutalniji“ način. Ovo dolazi otuda što je njegova ideologija, inače najbliža onome što Majkl Bilig naziva „banalni nacionalizam“, lišena i kabinetsko-komunističkih pojmovnih nanosa od kojih su patili miloševićoidi, a i sve one klerikalno-monarhističko-ljotićoidne bižuterije, u kojoj su se davili naši „salonski nacionalisti“, ti šampiooni jalovosti, dosade i taštine praznine. Šešelj nije ništa od toga, njegovo vjeruju nešto je mnogo bazičnije: to je neka vrsta samosvrhovitog plemenskog samoobožavanja koje ne traži nikakvo prethodno utemeljenje izvan sebe samog. Pa otuda ne mora mnogo ni da se femka i prikriva svoju „neoplemenjenu“ brutalnost.
Šta ovo praktično znači? Šešelj je „srpski nacionalista“ (a ne hrvatski, litvanski, mandžurijski) jer je Srbin, on je za Veliku Srbiju (a ne Hrvatsku, Litvaniju, Mandžuriju…) iz istog tog razloga, sve je u njegovom intelektualno-političkom delovanju označeno tobože samorazumljivim „srpskim predznakom“ naprosto zato što mu je svojevremeno rečeno da je Srbin. Da mu je rečeno da je Hrvat, Litvanac ili Mandžurijac, čovek tog mentalnog sklopa ponašao bi se isto, ali dakako s drugim „predznakom“. Intelektualac traga za istinom razabirući se jedvice u prašumi sveta koji je savršeno skriva, ne određujući unapred šta će pronaći, ravnodušno spreman na svaki mogući odgovor do kojeg dođe; Šešelj u mišljenju i delovanju polazi sa druge strane: ono što njega zanima to je tugaljivi grozdić unapred poznatih provincijalnih ideologema, nekakva „srpska istina“, separatno, tribalno tumačenje sveta u kojem su stvari tako postavljene da nužno služe „našem pravu“ na već bilo šta. Recimo, na one famozne Karlovac, Karlobag, Viroviticu i Ogulin.
Ali, zašto je ovo važno i šta to nama zapravo govori, ne toliko o Šešelju koliko o našim životima? Kada Šešelj ovih dana podvlači crtu, mi možemo jasno da vidimo da iza ne ostaje ama baš ništa: savršena praznina, zapanjujuća trivijalnost. Da biste iz epohalnog sloma komunističke utopije izvukli zaključak da je istorijski protivotrov „državotvorno ujedinjenje“ svih pripadnika vašeg etnosa pod jednom zastavom, za to vam uistinu ne treba mnogo više moždanih kapaciteta od onih u vinske mušice. Bilo kakvo suvislo mišljenje počinje tek nekoliko okretaja dalje od ovih mehanskih mudrovanja. Šešelj nam, međutim, s ponosom saopštava da ništa drugo osim toga nema, niti je umeo proizvesti, niti uopšte misli da bi mu išta više od toga bilo potrebno da bude srećan, ispunjen i zaokružen, kao intelektualac i kao političar. A mi to gledamo i čudimo se: auh, dakle, to je bilo to? U to je Srbija ulupala deset, pa i dvadeset svojih godina? E pa, da, nema tu ništa iza, nikakve metafizike, samo promajna praznina banalnosti. Ali, tako vam je to sa „ideologijom“ plemenskog samoobožavanja u svim njenim inkarnacijama: njena je praksa moguće zločinačka, ali njena je mentalno-kulturna slika uvek sasvim, sasvim (is)prazna. To je Ništa koje se ravnomerno puni sobom i onda tako napunjeno lebdi svetom, dok ne odjezdi u stratosferu.
