Forest Gamp, ugledni genetičar

Čovek koji u javnosti važi za entuzijastičnog podržavaoca aktuelne vlasti, tačnije „Vučića“ (ne toliko kao osobe koliko kao metonimije mitološke „evropske opredeljenosti“ lečenih radikala, ili bar njihovog „reformskog“ krila) nedavno mi u kraćem neformalnom razgovoru – sreli smo se na izvesnom Javnom Događaju – kaže kako je baš bezveze što se toliko negativne energije nadrndanih tipova poput mene troši na sirotog Vučića kad je pravi neprijatelj i pritajena, ali ozbiljna opasnost za sve ono „do čega nam je stalo“ zapravo – Tomislav, Nikolić Tomislav… Dobro, moja je spontana, uslovna reakcija na takve iskaze odmah „nemoj mi to dvoje (ergo, Nikolića i Vučića) razdvajat’“, ali kako god, hajde da malo vidimo o čemu se tu radi.

O Nikolić Tomislavu, tom Forestu Gampu srpske političke i javne scene, čoveku koji nije kriv za svoj nezadrživi uspon osim utoliko što je udarnički doprinosio nezadrživom padu svih standarda bez kojih bi taj uspon bio nezamisliv, sve je već rečeno i sve se već zna. Čime nas još on može iznenaditi? Prijatno, baš ničim, manj’ ako se ne obznani da je svih ovih godina bio jedan od članova The Residents, koji inače kriju svoj građanski identitet. Neprijatno, opet ničim posebnim, jer je cela njegova javna egzistencija jedno veliko i konstantno neprijatno iznenađenje: svaki put kad ga se setim, ja se baš neprijatno iznenadim, i tako već četvrt veka. Pa opet, ono što je izašlo iz njegovih usta u Kragujevcu, čak je i oguglale ostavilo bez daha.

Predsednik ove države svečano je otvarao nešto o čemu nema pojma, i tom prilikom je trebalo i da kaže nešto o nečemu o čemu ništa ne zna; okej, predsednicima su takve protokolarne stvari u opisu posla, ali zato imaju savetnike i druga stručna lica oko sebe, koja će ih, ako ništa drugo, sprečiti da se aktivno izblamiraju. Ono, međutim, što je Nikolić izlupetarao nešto je neuporedivo gore od pukog, ma koliko grote-

sknog neznanja; sto mu gromova, stvarno ne morate biti genetičar, dovoljno je da budete osoba elementarne humanističke kulture i pismenosti (štono bi se reklo, da ste s razumevanjem pročitali bar tri-četiri ozbiljne knjige u životu) pa da savršeno dobro razumete da na ovom svetu nema, a i zašto nema, baš ničega što bi se moglo nazvati „srpski genetski materijal“ (ili engleski, španski, bugarski, estonski, navaho…) i da shodno tome ne postoji ni ovome primereni „srpski kod“, da je to naprosto vapijuća idiotarija, brutalna mistifikacija Ničega, i to nimalo naivna. Zamislite samo – uzmimo notorno poređenje – da predsednik Nemačke krene da bigliše o tome kako nemačka deca treba da se rađaju u Nemačkoj, s „nemačkim genetskim materijalom“ etc. Ne samo da bi bio smenjen u roku odmah nego bi jaaako dobro prošao ako mu ne bi i sudili za nimalo bezazleno kršenje ustava i zakona. Imali su, naime, Nemci već jednog takvog koji je zastupao baš te i takve poglede, i nije ni njima, a još manje ostatku sveta, ostao u dobroj uspomeni. Doduše, nije bio predsednik, nego kancelar. Dok nije naprosto postao Firer.

Hoće se reći: nije ovo problem tek pasivne naravi (šta nesrećni Nikolić ne zna i ne shvata), nego aktivne: taj čovek, ničim neizazvan i nevučen za jezik, mrtav ozbiljan ispoljava jedno nacističkim i sličnim „eugeničkim“ opasnim šarlatanizmima svojstveno gledanje na čovekovo poreklo, rađanje i identitet. Iz takvog shvatanja ljudske egzistencije sasvim prirodno proizilaze i odgovarajući politički pogledi – a to su, gle, baš oni i onakvi pogledi po kojima Nikolića i poznajemo otkad uopšte znamo za njega (tj. od trenutka kad je Srbija dovoljno potonula da je i jedan takav mogao da ispliva na videlo).

E sad, sledi nagradno pitanje: da li bi Vučić Aleksandar bio u stanju da izgovori nešto ovakvo? Odmah da vam kažem: siguran sam da ne bi. Verovatno čak ni onaj odranije, a sigurno ovaj sadašnji. Ako ništa drugo, obrazovaniji je i pismeniji, u stanju je da razume i šta se ne može izreći, i zašto. Da li je onda, sledeći ovaj primer i rezon koji nameće, moj poznanik u pravu: Nikolić je simbol opasnosti od koje Vučić čuva sve nas, uključujući i nas koji ga nikako ne navidimo? Ne, nije. Zašto?

Neću da spominjem stvari koje podrazumevam: zajedničko političko poreklo i put kroz četvrt veka, sav užas i sramotu koje su u duetu sejali; neću ni o tome da su se zajedno, preodeveni, vratili na vlast, i da ovog „gospodara“ Vučića ne bi ni bilo da nije uzleteo na krilima Nikolićevog zapredsedničenja. Važno je sve to, ali nije suština.

Esencija je, dragi moji, u kooperaciji, u prirodnom nadopunjavanju. To je inače način na koji nova desnica osvaja jednu po jednu istočnoevropsku državu, i zavodi postdemokratski poredak iliti „neliberalnu demokratiju“, što kaže Orban Viktor, ponosni inventor. Ona se, pak, sastoji od eksplozivne i toksične mešavine „liberalne“ ekonomije i autoritarno-populističke, ksenofobične i prgave politike i kulture. Tako je raspoređen i vladajući javni diskurs u tim porecima. Evo vam primer kako bi to moglo izgledati u novoj hrvatskoj vlasti: tehnomenadžer Orešković, formalni premijer, tu je za „liberalizam“ u pravljenju i distribuciji para, a za to vreme Karamarko ima da obavlja pravu, dubinsku stvar: ideološki kulturkampf, dubinsko „čišćenje“ hrvatskog društva od svega što je… pa, zapravo – liberalno. Ili levo. I uopšte, antifašističko. Radi se, dakle, o planiranoj ili spontanoj podeli uloga: o kooperaciji, a ne o konfrontaciji. Isto tako, tražiti kod Vučića spas od Nikolića, ili obrnuto, na koncu ne znači ništa drugo nego raditi za obojicu.