Da, odgledao sam opskurni i opsceni kućni video građanina Fajgelj Andreja: stoički sam izdržao do kraja, doduše povremeno šakom prekrivajući lice i gvireći kroz makazice između kažiprsta i srednjaka. Nije to bilo nimalo prijatno iskustvo (fenomen „transfera blama“), ali ne žalim se, u životnoj sam dobi u kojoj čovek već odlično zna da život nije što i poljem preći. I, šta da vam kažem o odgledanom? Ako mene pitate, moj je snažan utisak da građaninu Fajgelju nije dobro, i da je ovo što je okačio na oglasnu tablu interneta svojevrsni apel za pomoć, ali opet, ja nisam stručan za tu vrstu problema, ostavimo relevantan sud o tome specijalisti. Nama je ovde bitno nešto drugo: sve i da mu stvarno nije dobro, nije građaninu Fajgelju sada ništa gore nego što mu je bilo u prethodnih nekoliko godina, dok je obavljao jednu istaknutu, a baš čim zasluženu javnu funkciju, koja je podrazumevala raspolaganje važnim javnim resursima, i materijalnim i simboličkim.
Elem, šta smo ovde imali? Građanin Fajgelj zaseo negde, valjda u svoju kuhinju, uključio kameru – onu koju uglednije osobe sa estrade obično koriste da snimaju svoje golišave brezobrazluke – pa raspreo o tome kako je, oh i ah, strašno i užasno da je Vučić Aleksandar dočekao onog Stoltenberga jr. (a koji je nešto važno u zlom NATO-u, jbt) hlebom i solju. I sve u tom smislu, pa još mahnitije od toga, mrzi me i da pokušam da prepričavam. Kako god, upravo su „hleb i so“ tu jako bitni, iz razloga vejanja ovejanih suština i diletantske mistike-onanistike kakva je toj sorti lelemuda vazda jako draga. Drugim rečima, da je Vučić Stoltenberga dočekao brokolijem i prolećnim rolnicama, možda bi mu viševekovni, drevni alpski Srbin Fajgelj još i oprostio što je Jensu oprostio što nas je tukao, ali ovako… Fajgelj je baš mnogo iznenagjen & uvregjen. Jedino što bi moglo sprati uvredu i sramotu nanetu Srpskom Biću, Fajgeljevom a i šire, jeste ustanak na okupatorsku vlast, ni manje ni više; a bilo je tu i još nekih morbidnih namigivanja i aluzija, i Organi su sve to shvatili kao pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka. Kako god, zbog ovoga je Fajgelja privelo na 48 sati (bez svadbe), pa ga evo upravo pustilo da se brani sa slobode, do daljeg. Pred Palatom pravde u njegovu se čast tom prilikom okupila Sanda Rašković Ivić (ne piše je li ponela ‘leba i soli). Malo li je, po ovakvom danu?
Ova bura u čaši kišnice politički je idealna za eksploataciju na obema stranama jedne melodrame. Od jednog jurodivog opskuranta i grotesknog salonskog hi(p)sterika može napraviti „heroja“ kojem će munjevito porasti akcije na sceni njemu sličnih (gde je gužva velika i simultanog dernjanja je mnogo, pa se nije lako istaći u toj kaka-foniji), dakle – njemu lepo; na drugoj strani, namestio se da bude idealno javno strašilo za ove Vučićeve crevne parazite koji žive od toga da pronalaze strašne pretnje i ugroze uperene protivu Zlatnog Aleksa (univerzalni srpski gadžet nekima korisniji i od zlatnog roleksa!), vazda spremnog da se žrtvuje za opštu dobrobit – dakle, i režimu lepo. Jedini kojima nije lepo su nedužni svedoci ove kukavne brakorazvodne parnice, odnosno žrtve njihove bivše bračne idile.
Šta pisac hoće da kaže? Samo ovo: tzv. Andreja Fajgelja izumeli su ovi isti koji su ga sada uhapsili. Taj tip je bio niko i ništa, lokalni novosadski folirant opšte prakse, bauljao je okolo uzaludno pokušavajući da probije čvrstu opnu zaslužene anonimnosti, da bi se pred One izbore skrasio u Dverima, s ekipom sebi sličnih varoških bezveznjaka i zamlata od zla oca i gore majke. Onda su Dveri na lokalu nekim čudom za dlaku prešle cenzus, a potom i zatrebale tzv. naprednjacima da naknadno sruše uspostavljenu demokratsku vlast. Dotadašnji Dverjani su se – privučeni „ponudama koje se ne odbijaju“ – odmetnuli od centrale, formirali „Treću Srbiju“ i poklonili naprednjacima vlast, i za to su nagrađeni raznim sinekurama, a Kulturni centar Novog Sada predat im je na slobodno upravljanje – tj. upravo narečenom Fajgelju, koji je skoro tri godine od njega pravio opštedržavno ruglo i sprdnju. U međuvremenu se i TS raspala na nekoliko (interesnih) mikrofrakcija, a mučeni Fajgelj se kanda u svemu tome malko pogubio… Trenutno, evo, diže ustanak iz kuhinje. 🙂
Nema, dakle, ničega u i oko narečenog Fajgelja što bi na bilo koji način bilo novo i iznenađujuće. Ovi koji se sada zgražavaju i ibrete i koji će gledati da propagandno eksploatišu njegovu smešno nadobudnu beslovesnost direktno su odgovorni što smo svi mi uopšte ikada saznali da postoji nešto takvo kao što je građanin Fajgelj Andrej; ti isti ljudi tom su i sličnim likovima podarili moć da nas gnjave i kinje svojim budalaštinama, da nam sa pozicije izvesne društvene moći uskraćuju pristup dragocenom, uglednom i važnom javnom resursu, i da od njega prave (unosno) leglo svakovrsnih mračnjaka ili naprosto suklata i diletanata, da ljude koji stvaraju živu i stvarnu kulturu ove zemlje nazivaju izdajnicima i „ustašama“, da svoju neotklonjivu ništavnost i trajno nepostojanje na kulturnoj mapi ovog naroda promovišu kao neko više patriotsko poslanje etc., etc. I na kraju – šta se zbilo? Isfrustrirani Pinokio se zdravo najedio na Đepeta, pa bi da ga skrati za glavu, a Đepeto mu sad preti da će ga skratiti za nos ako ne prestane da svirucka… Samo, taj Đepeto je u potpunosti zaslužio svog Pinokija, a vredi i obrnuto. Jadan je to lutkarski teatar sve u svemu, sa bednicima od lutkara i sa mizerijama od lutaka.
