Evo pošte, ministre moj

Okej, Ivica Dačić se okliznuo o Bananu – i tako više puta. Tako se i Nikola Barović svojevremeno serijski okliznuo o bananu, bar po rečima Vojislava Šešelja, kojima baš niko nije verovao, što šeretu Šešelju ionako nije bio cilj. Mislim, to da mu se veruje. Nego da ga se boje. Biće da je to i njegovom najboljem učeniku cilj glede Dačićevog repriznog okliznuća o Bananu. Ali, ovo uopšte nije tekst o tome, a jeste o jednom drugom ministru iz iste vlade. O Dušanu Vujoviću, naime.

O kome?! Hajde, nemojte se praviti ludi, onaj sedokosi, s cvikerima, navodno MMF-ov kadar (ili beše Svetske banke?), zadužen za finansije, onaj na kojeg se Vučić onomad izdrao kao nadrndani desetar iz Čekrčića, najavljujući tim ispadom da će celoj Srbiji ubuduće da bude… recimo, pukovnik. U grčkom smislu, ako se tako može reći.

„Blic“ je nedavno načeo narečenog ministra, posle su ga se dohvatili i neki drugi mediji, a optužba je sledeća: u nekoj je beogradskoj (dedinjskoj, gle) poštanskoj ispostavi građanin Vujović Dušan dugo čekao u redu pa se zdravo iznervirao, a kad je napokon došao na red da obavi što treba, službenica mu je zatražila lična dokumenta na uvid, ovaj je umesto toga zašištao nešto u stilu „znate li vi ko sam ja“, neimpresionirana službenica to nije znala, ili bar eventualno znanje nije pokazivala, a onda se ispostavilo da od sličnog deficita opšte kulture pati i njena neposredna šefica, upravnica pošte (zvana Ljupče od milošte), pa je besni Vujović nazvao Krkobabića jr., vrhovnog šefa svih poštara i poštarki Srbije da mu se požali na užasni maltretman, a ovaj je onda za kaznu te neznavene i drske službenice prekomandovao u Mladenovac, ili negde drugde.

Da li je sve to bilo baš tako? Otkud bismo mi znali, Vujovića valjda ipak nije snimalo kao Dačića dok je operativno obrađivao Bananu. Ministar kaže da je službenica bila em neažurna em neljubazna, Krk. jr. demantuje da je bilo ko kažnjen, iz ministarstva tvrde da je Vujović inače bio u pošti da plati račune, što je dodatno zbunjujuće jer svi dobro znamo da vam niko ne traži ličnu kartu kad uplaćujete nešto (kešom ili karticom, mindegy), nego samo ako treba da podignete novac, što je negde i logično.

E sad, dok se eventualno ta stvar ne raspetlja malo pouzdanije i kvalitetnije, suzdržimo se od pregromkog osuđivanja bilo koga, pa i narečenog ministra. Ali, hajde da malko proigramo verziju po kojoj je bilo otprilike onako kako tvrde ovi koji su se natovrzli na Vujovića… Bliska mi je na neki način ta situacija, jer se bavim poslom koji podrazumeva prisustvo u javnosti, a kako u tom poslu kanda nisam baš sasvim neuspešan, nekako sam se s godinama, i bez preterane želje u tom pravcu, našao u onoj čudnoj, raznorodnoj grupi građana zvanoj poznate ličnosti: sve u stilu „Ene ga onaj Teofilović s televiziju“. To što ste „poznati“ i što svako misli da zna nešto o vama i voli da misli nešto o vama, neprestano vas u svakodnevnom životu stavlja na iskušenja svih vrsta, donosi vam sitne privilegije i zadovoljstva, ali i isto takve (a ponekad, jebiga, i mnogo veće) nevolje i probleme, o kakvima „nepoznati“ ni ne sanjaju. Tu vam nema druge nego da razvijete neku vrstu otpornosti na sve to, inače biste brzo poludeli i izgoreli. E sad, haj’mo na „vujovićevske“ situacije. Dešava mi se ponekad, u pošti ili banci, da mi ne traže dokumenta u situaciji u kojoj bi ih svakom drugom tražili. Negde zato što sam naprosto redovni klijent, a negde, da se ne lažemo, i zato što sam „poznata ličnost“, tako vam je to. Sigurno da u takvoj situaciji neću demonstrativno izvaditi svoje papire e ne bih li (kome?) dokazao kako sam isti kao ostali i bla-bla, jer je to naprosto patetično. Ali, ako mi neko zatraži da se identifikujem, razume se da ću to učiniti. Uvek? Da, ali to ne znači da nas „poznatost“ postepeno ne razmazi i ne korumpira na neki način, svi smo „krhke posude pune mana“; nedavno mi je u mojoj banci, ali u ekspozituri u koju obično ne zalazim, službenica zatražila dokumenta, mene je to malo iznerviralo jer mi se jako žurilo, čak sam nešto ironično prokomentarisao, a onda sam, dakako, izvadio traženo. Jer je žena po slovu zakona u pravu, i šta sad.

Ako je Vujović postupio onako kako „optužba“ tvrdi da jeste, počinio je bar dva kardinalna prekršaja. Prvo, za razliku od mene kojem je posao da budem „poznat“, Vujović nije nikakva „poznata ličnost“ nego anonimni činovnik, koji je, doduše, trenutno nekakav ministar, a već sutra će opet biti u prirodnoj mu nevidljivosti; prepoznavati takve ljude uistinu nije baš ničija obaveza. Drugo, Vujović nije privatno lice kao ja, nego visoko rangirani državni službenik, i njega to dodatno obavezuje na picajzla-dosadno i sitničavo pridržavanje zakona, a svaka naznaka bahatosti i javnog prenemaganja u građanskom životu mu je zabranjenija nego hodži svinjetina zalivena kaberneom. I tačka, nema dalje!

Nego, u isto vreme dok novine razglabaju šta je mučeni Vujović radio u dedinjskoj pošti, počelo je suđenje žandarmima koji su nasrnuli na građanina koji je, po svemu sudeći, hteo da silom prođe kroz njihov kordon, bahateći se usput istom tom poslovičnom rečenicom „znate li, bre, vi ko sam ja?“. Nisu znali… Građanin se, sećate se valjda, zove Vučić Andrej. Šta nam to govori? U Srbiji nije važno jesi li poznat ili ne, važnije je jesi li mali (plus Mali) brat Velikog Brata.