»Ekran kao ogledalo«

Ako je već tako, logično je da se upitamo šta to neke od nas decenijama tera da pitamo prvo sebe a zatim i ljude oko sebe šta smo to gledali na malim ekranima.

Tri značajna TV kritičara, čije sam tekstove redovno pratio, bili su Petar Luković, Ranko Munitić i naravno Branka Otašević. O momcima drugom prilikom, red je na Branku i njenu novu knjigu simboličnog naslova Ekran kao ogledalo. Knjiga u 4 segmenta predstavlja Brankine tekstove (iz „Politike“), koji pokrivaju: „Slike vremena“ (mozaik osamdesetih i devedesetih), „Čari pripovedanja“ (priče o igranom i dramskom programu), „Vetrovi politike, vihori rata“ (tekstovi iz ratnog doba) i konačno „Kraj veka“ (tekstovi o aktuelnim temama televizije i moguća vizija njene budućnosti).

Ovaj reprezentativni izbor daje nam uvid u kritičarski opus Branke Otašević ili, još preciznije, u sve oblasti televizije kojima se bavila. Ovaj mozaik, kako je na promociji rekla Snježana Milivojević, daje prave kockice koje nam rekonstruišu razvoj televizije od osamdesetih godina do kraja veka, ali nam daje i sliku o ulozi televizije u svim aktuelnim društvenim zbivanjima.

Možda postoji i treće čitanje ovog zbornika Brankinih tekstova, meni možda najbliže, a to je svojevrsno sentimentalno obrazovanje kroz jedan masovni medij.

Na početku knjige pronaći ćete dirljivo podsećanje na televizijske emisije i fenomene iz osamdesetih, kada se na zalasku jedne epohe i sumraku jedne zemlje televizija pojavljivala kao treći roditelj za mnoge generacije. Branka je već tada vispreno primetila početak uzdizanja populizma, lake zabave, ali je takođe mogla da prepozna i originalne TV stvaraoce i moderne medijske trendove.

Tada je Slavko Šajber rekao: „Jugosloveni svih uzrasta, uozbiljite se!“

U pozadini tog lepršavog propadanja mogla su se naslutiti mračna vremena koja su došla devedesetih. U knjizi su i TV kritike iz te dekade koja je srozala profesionalne, etičke i estetske standarde, afirmisala ratnu propaganda i politički marketing za vlast.

To je deo simbolike naslova knjige, jer ekran je ogledalo sa više značenja. To je odraz prošlih vremena koja bi danas ili da mitologizujemo ili da satanizujemo. Međutim, to je ujedno i naše lično ogledalo, koje postavlja neprijatno pitanje o našoj ličnoj odgovornosti. Osim preispitivanja svakog od nas ponaosob, moguće je preispitati ulogu medija, odnosno TV kuća u tim prošlim vremenima, a prevashodno javnog servisa. Neprijatna tema, naročito danas, kada ponovo još jedna generacija ima potrebu da tokom protestnih šetnji zastane baš ispred RTS-a i postavi pitanje o objektivnom informisanju. U ovom mozaiku, koji počinje romantično i naivno baš kao i televizija, stižemo do krvavih devedesetih kada je televizija postala najvažnije oruđe u rukama političke propagande, što se, da se ne lažemo, održalo do danas. U ovim tekstovima su možda najbolje prošli političari, mada ćete naleteti na emisije u kojima se pojavljuju današnji politički akteri, uključujući i Predsednika, tada ministra za informisanje. Tada je verovao da će sloboda medija doći kao posledica privatizacije i liberalizacije, kao i dejstva slobodnog tržišta. Danas je vlast pod kontrolu stavila sve televizije – pa mi nije jasno šta bi sa liberalnom ekonomijom u oblasti medija.

Posebno su zanimljivi tekstovi o onome što nismo videli na televiziji, naročito tokom devedesetih, od Vukovara, preko rata u Bosni, šetnji građana nakon pokradenih izbora do izbegličkih kolona posle Bljeska i Oluje.

No, postoje na televiziji i sadržaji koji zaslužuju ne samo pohvalu nego i podsećanje, a to su dramski i igrani program, koji tek poslednjih godina pokazuju znake oporavka nakon duge hibernacije.

Na kraju, kada Branka Otašević piše o televiziji na prelasku u 21. vek, oseća se jedna vrsta razočaranja. Kao urednica „Studenta“, ona je do danas sačuvala ideju da televizija mora da ima prosvećujuću ulogu, da ide, kako ona kaže, barem pola koraka ispred kulturnog proseka jednog društva. Televizija nije samo populističko oruđe za gradnju nacionalnih identiteta, ona mora biti instrument korekcije društvene patologije i socijalne pravde. Nažalost, današnju televiziju možemo opisati samo kroz dva njena osnovna obeležja – rejtinge i propagandu. Tu se njena uloga i završava.

Ipak, na kraju sam dužan odgovor na pitanje sa početka teksta o smislu pisanja o televiziji. Kada pogledate ovaj pažljivo sklopljeni mozaik, shvatite da je sećanje ipak ono što nas opominje i donekle štiti u medijskoj džungli, tako da ti 30 ili 40 godina stari putokazi još uvek mogu da nam pomognu da se snađemo u našoj realnosti. Novinski tekstovi su kratkog veka, završe kao fišek ili materijal za reciklažu, pa je zato ova knjiga dragocen skup tih zaboravljenih iskrica koje sijaju i danas. Branka Otašević ima britko pero, ali i svojevrstan gospodstven pristup čak i najbizarnijim TV sadržajima. Ona će kritikovati delo, ali nikada autore lično, što je danas gotovo nezamislivo u vremenu ličnih obračuna putem društvenih mreža. Danas, na sreću, televizija nije jedino medijsko ogledalce koje imamo u rukama.

Zato ima smisla potražiti ovu knjigu, naročito danas, kada televizije ponovo upadaju u ambis propagande, primitivizma i jednoumlja, i pogledati se u ogledalu ekrana.