Protekla godina u Srbiji bila je godina dramatične društvene polarizacije na političkom planu. Ogledalo tih podela bili su i mediji, u najvećoj meri televizije.
Pre tačno godinu dana, na samom kraju 2018, zauzete su pozicije u medijskom ratu vlasti i opozicije kada je Telekom kupio dva kablovska provajdera, a zatim je Kopernikus postao vlasnik dveju televizija sa nacionalnom pokrivenošću za famoznih 180 miliona evra. Borba za glasove birača vodi se preko borbe za korisnike usluga jednog od dva glavna operatera SBB i Telekoma.
Tako u medijima smo dobili dve realnosti: jedna na kojoj se otvaraju putevi, sve cveta, svi fanatično aplaudiraju vlasti i druga, gde se ređaju afere, jedna za drugom, bez reakcije institucija i bez epiloga. Šizofrena pozicija u koju su postavljeni gledaoci ponovo zahteva opredeljivanje, jer teško je zamisliti da danas provedete nekoliko sati prikupljajući informacije iz različitih izvora, pa nakon toga formirate svoje mišljenje. To bi, u mentalnom smislu, osim vremena zahtevalo i neku vrstu unutrašnjeg dijaloga, vaganja argumenata obeju strana, bez emocionalne pristrasnosti. Da se ne lažemo, tako se kod nas ne gleda televizija, pa se od gledalaca sistematski prave navijači jedne ili druge strane.
Mediji su zato čitave godine bili osnovna tema razgovora o predstojećim izborima. Mesecima su predstavnici vlasti i opozicije polemisali uz posredstvo nevladinih organizacija i delegacija parlamentaraca EU. Na početnim sastancima bio je simptomatičan nedostatak predstavnika novinarskog esnafa i medija. Zato sam dobio utisak da se, čak i kada žele da se nešto dogovore, političari u Srbiji bave medijima kao nekom vrstom postizbornog plena, koji su spremni da podele sa opozicijom u određenoj meri.
ISTORIJSKI ŠTRAJK VLASTI
Mediji su, a naročito televizije (u prvom redu RTS kao javni medijski servis), u srpskoj politici važniji od programa, od personalnih rešenja, od vizije političara; medijska obraćanja veoma često i kod vlasti i kod opozicije predstavljaju jedini vid aktivnosti; bitni su jer, osim kontrole nad informacijama, nude surogat za nedostatak političke vizije i konkretnih aktivnosti. Ovo je vidljivo u apsolutno svakoj oblasti koju je vlast promovisala, od digitalizacije do otvaranja puteva.
Na TV ekranima sve radi, u životu baš nije tako. Opozicija, sa druge strane, osim upotrebe društvenih mreža kao alternativnog kanala komunikacije sa simpatizerima, koristi malobrojne raspoložive TV kanale za pokretanje važnih tema vezanih prvenstveno za korupciju. Tako smo stigli do nekoliko pokušaja da se skrene pažnja na rad RTS-a. To se dešavalo u, po mom mišljenju, nesrećnim pokušajima opsade RTS-a. Znate ono – kuc, kuc, Boško je, ili motorne testere u hodniku, uz pitanje, krik ili naredbu: „Vodite me tamo gde se emituje Dnevnik!“
Ta petooktobarska politika pokazala se apsolutno neefikasnom, baš kao i preuzimanje kontrole nad višemesečnim građanskim protestima od strane opozicionih političkih stranaka. Posle mitinga opozicije o stanju u medijima dobili smo „Istorijski štrajk vlasti,“ o kojem je čak izveštavao CNN. Da vas podsetim, ministri i predsednica Skupštine su najavili štrajk, srećom, Vulin je stavio štrajk glađu na suspenziju. Da se razumemo, u svakom momentu je spreman da glađa i žeđa za medije i predsednika Vučića.
Ovaj bizarni primer nije ostao usamljen. Recimo, ministar Ljajić tužio je sam sebe zbog višemesečnih napada radikala u Skupštini. Čoveka su mesecima prozivali kao narko-bosa, a vlada se baš nije pretrgla braneći ga. Sad ima napismeno da nije narko-diler. Ovu metodu je nedavno iskoristio čelnik SNS iz Novog Sada Vučević kada je tužio Vučića posle „afere Jovanjica“. Nadaju se i oni papiru na kojem će pisati da niko iz vrha vlasti ili njihovog okruženja nema veze sa četiri tone marihuane i vlasnikom plantaže sa kojim su voleli da se slikaju.
Kao odgovor opoziciji i protestima ispred Pinka, nastao je projekat DJ Žex. Mitrović sada ređe piše (mada nije potpuno odustao), već više voli Pink paradu ljubavi, pretpostavljam prema vlasti.
NOVINARSKI POKUŠAJI ATENTATA
Bez obzira na pravosudne kalambure, nesporna činjenica je da važni procesi još traju uz ozbiljne opstrukcije i obesmišljavanje rada sudova. To su, u prvom redu, suđenja Jutki i Simonoviću za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića.
Tokom čitave godine trajao je pritisak na N1, najvažniju televiziju (kablovsku) na kojoj ste mogli da čujete i glas „druge strane“. Već po pravilu, novinari N1 su jedini koji na režiranim konferencijama za štampu postavljaju pitanja nosiocima najviših državnih funkcija. Tako je jedno novinarsko pitanje suludo okarakterisano kao pokušaj atentata na Predsednika. Činjenica da je Vučić imao probleme kardiovaskularne prirode bila je dovoljna da se za to optuži reporter koji ga je pitao nešto o „aferi Krušik“. Vučić je ove teorije demantovao, ali po običaju, nakon višednevnog kolektivnog silovanja N1 i konkretnog novinara.
Politički autizam mogao se videti i tokom prenosa kada satima zvrji prazna sala Skupštine Srbije zbog bojkota opozicije. Neka opozicija je ipak bila prisutna, pa je Skupština postala poligon za višesatne demagoške bravure srpskih radikala. Tako je nastala podela na Tvrdu i Meku opoziciju, pravu ili lažnu, a sve u odnosu na bojkot Skupštine i izbora.
Kao što sam rekao na početku teksta, ova podela se preslikala i na odnos prema novinarima. Ko su pravi novinari, a ko sluge režima? Ko jednostavno pokušava da opere biografiju, a ko da ućari? Prelasci iz jednog kablovskog sistema u drugi postaju nalik na prebege iz Severne u Južnu Koreju. Da se razumemo, novinari u Srbiji nikada nisu postigli pristojan nivo solidarnosti. Često se materijalna korist opisuje moralnim principima, a nedostatak profesionalizma ili ličnog moralnog integriteta maskira emitovanjem na jednom ili drugom kablovskom sistemu. Kada bi se novinarski integritet sticao promenom frekvencije ili kablovskog operatera, sve bi bilo veoma jednostavno. Nažalost, nije tako. U svim medijima imate profesionalce, samo će njihov rad biti pod sve većim pritiskom vlasti ili opozicije da opravdaju očekivanja istomišljenika. Vlast, naravno, pritiska neuporedivo jače, ali to ne znači da sa druge strane ne postoji želja za kontrolom informacija. Taj populistički način razumevanja medija se, plašim se, nije promenio.
Tako valjda treba razumeti izjavu savetnice za medije predsednika Vučića koja je otvoreno priznala: „Zovem samo Prvu i Pink.“ Plašim se da ćemo do izbora imati intenzivan pritisak na novinare svih televizija. Ipak, iz višedecenijskog iskustva znam da u svakoj redakciji imate one na koje pritisci ne deluju i one koji će se gurati u redu da bi se dodvorili bilo kakvoj moći. Zato su smešne pojave novinarskih moralnih gromada među kolegama iz potpuno različitih redakcija.
Pošto je opoziciji uskraćeno prisustvo na TV ekranima, ona je posegnula za društvenim mrežama. Tako su postovi na društvenim mrežama postali materijal za vesti (porodično i vršnjačko nasilje, ekologija, saobraćaj, komunalne teme), ali i za sistem demantija u vestima. To vam je ono kada u Dnevniku slušate reakciju na tvit za koji ne znate. Niko nas ne uvodi u radnju, niti daje autoru posta priliku da objasni svoju poruku. Takođe, konfuzija nastaje kada društvene mreže postanu izvor informacija. Požar na Staroj planini ili otmica petnaestogodišnjeg Petra Mitrovića iz Stare Pazove su primeri kada su objavljene informacije bile netačne i potencijalno opasne dezinformacije.
PRELAZAK KVANTITETA U KVALITET
Što se tiče sadržaja programskih šema, mogli smo da primetimo nekoliko trendova. Borba za gledanost dobila je formulu – pobedite domaćom serijom! Ovo je dovelo do hiperprodukcije, ali što reče Marks, kvantitet je nedvosmisleno stvorio kvalitet. Afirmisana je čitava generacija novih, mladih autora, naročito u najpopularnijem žanru –balkanskom krimiću. Tu spadaju „Senke nad Balkanom 2“, „Grupa“ i „Besa“, kao delimično i „Dug moru“ koji ima elemente linčovske fantastike. U ovim krimićima, čak i istorijskim, doslovno su se preplitali aktuelni politički događaji sa fikcijom autora. Zeznuta situacija, naročito kada je kriminal u pitanju. Pink je pokrenuo bar tri serije, „Crveni mesec“ – istorijski ljubić sa Apisom i Nikolom Pašićem, „Psi laju vetar nosi“ i „Preživeti Beograd“, na čijem snimanju se pojavio sveštenik da osvešta buduće rejtinge! RTS je emitovao biser mini-seriju „Delirijum tremens“ Gorana Markovića i pred kraj godine novu seriju Siniše Pavića „Junaci našeg doba“.
Trend filmskih veb platformi nastavio je da raste i tokom ove godine. Sve su gledaniji HBO, Netflix, ali i Eon sa „Senkama nad Balkanom 2“ gde su Srbi prvi put pozvani da „bindžuju“.
Osim serija, bilo je veoma važno (u ratu operatera) gde smo gledali sportska takmičenja. Tu će tek nastati konfuzija između RTS-a, Arene, O2 kojoj Telekom pozajmljuje prenose, Sport kluba i kanala Nova Sport. ‘Ajde sad se vi tu snađite.
Zato vam predlažem da obratite pažnju ko se i gde reklamira. Gde su reklame za ministarstva i javne institucije. Izveštaji REM-a govore o neprekidnom kršenju propisa o oglašavanju, počev od rijaliti programa do dužine blokova reklama. Komercijalne televizije su očigledno za poslušnost nagrađene blagim packama za kršenje propisa.
Paradoks našeg TV programa je činjenica da se sledećim temama isključivo bavio N1: Jovanjica, Megatrend, Krušik. Iako su ovo postale internacionalne vesti, ni jedna televizija nije uspela da u istom studiju suoči argumente svih koji su napadali ili branili predstavnike vlasti. Gromoglasna i unisona tišina.
Na kraju, evo nekoliko „bisera“ koje smo videli tokom godine.
Francisko je ponovo Franja, nakon što ga je Predsednik pred posetu Vatikanu prekrstio. Mediji su papagajski pominjali novu transkripciju i posle se vratili na staro. Nezgodno je zvučalo da se Vučić susreo sa Franjom.
Marina Abramović je događaj sezone. U Dnevniku se kratko obratila gledaocima porukom sa papirića. Hit. Ove godine je postavljen svetski rekord u gledanosti – u pitanju je kraj megaserijala „Igra prestola“.
Nažalost, kod nas te igre traju i dalje!
