Dugi studentski marš: Kako se vlast kruni

U pismu iz zatvora Bjalolenka maja 1982. godine, nešto više od šest meseci pošto su general Vojćek Jaruzelski i vojska preuzeli vlast u Poljskoj, Adam Mihnjik piše o strategiji dugog marša do slobode.

„Strategija ’dugog marša’ zahteva doslednost, realizam i strpljenje. (…) To je vizija mukotrpnih, rizičnih, često neefikasnih delanja, to je vizija represija i patnji, konačno to je vizija rada na privrednoj reformi i administraciji, pravnom sistemu, prosveti i nalaženju mesta vizije ’reformatorske Poljske’ u opštoj svesti.“

A u Poljskoj je te 1982. godine bilo još gore nego što je danas u Srbiji. Posle 18 meseci borbe protiv komunističkog režima, pokret „Solidarnost“ je, naizgled, razbijen, a Jaruzelski i vojska, žestoko pritisnuti iz SSSR-a, nisu davali nikakvu nadu da se u Poljskoj išta može promeniti.

U toj i takvoj situaciji, dakle, Adam Mihnjik ne snatri o „iznenadnoj promeni“, koju smatra nerealnom, već o upornom nenasilnom otporu i „dugom maršu“.

Iznenadna promena isuviše Mihnjiku smrdi na revoluciju, a revolucije ne donose ništa dobro. Evolutivna promena, nestrpljenjima uprkos, dopušta da se oni koji će srušiti diktaturu pripreme za preuzimanje vlasti. Mihnjikovo je iskustvo, utoliko, dragoceno za ono što se događa sada i ovde.

Čudo jedno koliko ovdašnji svet ne sluša šta studenti govore – ovo je maraton, bezbroj su puta ponovili, ovo je dugi marš što reče Mihnjik, a o revoluciji baljezgaju Nenadležni i njegova ekipa – te se stiče utisak da su se građani, napadnuti nestrpljenjem, više umorili od studenata koji rade vredno kao pčele, a ubadaju znalački kao stršljenovi.

Eto nas je sad obuzelo razočaranje što se posle blokade RTS-a nije dogodilo ništa. Nije se dogodilo ništa? Otkud sad to? Šta je trebalo da se dogodi?

Otud je potrebno pažljivo i strpljivo čitati znakove koji pokazuju kako se vlast kruni. Svakodnevno i vrlo očigledno, a svakako mnogo očiglednije nego u Mihnjikovo vreme. „Da je neko, samo nekoliko godina ranije, prorekao da će komunisti predati vlast bez ijednog metka, bez jedne kapi krvi, bez jednog razbijenog prozora, to bi se smatralo naivnim fantaziranjem idealista“, izgovorio je Mihnjik 1991. na sednici poljskog parlamenta, dve godine posle pada komunističkog režima.

Znakova je bilo, reći će na drugom mestu, ali te znake bilo je, iznutra gledano, teško tumačiti.

Čitati znake

Mi, međutim, imamo mnogo podatnije znake i imamo ih mnogo više. Recimo, policijska intervencija u Novom Sadu na novosadskom DIF-u. Policijska jedinica s metalnim štitovima koja se, na poziv dekana, pojavljuje ispred fakulteta posle pet meseci najvećih pokreta masa u istoriji ove zemlje – bez ijednog jedinog incidenta, osim incidenata u režiji vlasti.

Da li je to bila još jedna provokacija? Da li je to bilo odvraćanje pažnje sa pristanka vlasti na raspisivanje novog sastava REM-a? Ne, ni jedno ni drugo.

Bio je to pokušaj da policija upadne na Fakultet izdvojen iz kampusa, a na poziv dekana kojeg nije briga za studente. Prema rečima svedoka tog događaja, građani i studenti onemogućili su i policijski upad s druge strane, malo su nabrašnjavali policajce i zasuli ih jajima, a onda ih pustili. Dakle, bio je to bezuspešan pokušaj osvajanja fakulteta. Znak ogroman.

Koliko god da vlast ne menja način na koji govori – Bakarec, Brnabić, Vučić ne prestaju da baljezgaju, prete i čini se da nisu spremni ni za kakav kompromis, ali ipak isturaju ne tako nesrećnog Đuru Macuta – novopečenog vlasnika kuće od milion evra zarađenih od doktorske plate – da pregovara.

Dakle, pretnje nasiljem ne ostvaruju (jer, sva je prilika, nisu sigurni da bi ih policija poslušala), ali zato započinju razgovore s „kriminalcima“, „izdajnicima“, „nacistima“, „obojenim revolucionarima“, „šljamom“ (umesto, dakle, da sve to pohapse i procesuiraju, što bi uradila svaka funkcionalna država).

Da li je reč o odvraćanju pažnje i mamcu? Zapravo ne. Đuro je i doveden da bi pregovarao i on to radi. Univerzitet, pak, pristao je na razgovore jer to je nužno.

Dok, dakle, s jedne strane ne spušta tenzije, vlast je pristala na razgovore, što do sada nije bio slučaj. I nema veze što je Đuro beznačajna figura, on razgovara u ime onih koji više nemaju moć, ali imaju vlast.

Zaceljivanje pocepanog tkiva

„Uslov komunističke diktature“, pisao je Mihnjik 1982. godine iz zatvora, „uvek je bilo kidanje društvenih veza; jedini oblik organizacije društva bio je aparat vlasti i njegove institucije koje su služile razbijanju ljudske solidarnosti i kažnjavanju društva.“

Isto ono, dakle, što je uradila Vučićeva populistička diktatura: pokušala da razori društvo kako bi nesmetano vladala. (U srećnijim porecima vlast i društvo su partneri. U Srbiji populistička je diktatura građane svoje zemlje proglasila svojim neprijateljima.)

Sada, međutim, studenti i građani, u „dugom maršu“, zaceljuju pocepano društveno tkivo, uče se solidarnosti, politici, zajedničkom delovanju…

Možda Mihnjik iz zatvora nije mogao da čita znake koje, zbog debelih zidova, nije ni mogao da vidi, ali dobro je znao da je pokret „Solidarnost“ u tolikoj meri promenio poljsko društvo da ni Jaruzelski, uz nesebičnu podršku Moskve i uprkos puškama i tenkovima, s tim nije mogao da se izbori.

Srbija danas nije ista kao pre 1. novembra 2024. godine i režim je na staro podešavanje više ne može vratiti. Nije, dakle, ovde reč o dvama utvrđenim taborima, pa je sad pitanje ko će da popusti, kao što nije pitanje da li će režim da padne, već kada će da padne (pre ili posle izbora) i kako (uz pokušaj da priredi krvoproliće, kao 15. marta ove godine, ili mirno, kao general Jaruzelski).

Ovo je, poslušajmo šta kažu studenti, „dugi marš“ u kojem nema mesta za umor i razočaranja.