Milion televizora u svakoj kući radio, tako je s početka sedamdesetih glasila parola čiji je cilj bio da se samoupravljačima omogući da budu dobro informisani i uopšte „u toku“. Od tada su se televizori „oteli“ pa ih ima po više u svakoj kući (dok se radio i dalje bori za stanarsko pravo), ali bi se danas slična akcija mogla sprovesti sa ciljem da se svakom đaku u Srbiji omogući da poseduje ili makar koristi tablet računar.
Prednosti su nemerljive, a trošak nije nepodnošljiv, naročito ako se socijalizuje. Tačnije, da oni koji to mogu tablete deci kupe sami, a da se za ostale pobrine država. Uštede su značajne, počev od toga što bi se udžbenici pojavljivali samo u elektronskoj formi, što ih pojeftinjuje za cenu štampanja i distribucije, ne bi se mogli pohabati, dakle trajali bi večno (teoretski), a mogli bi se „doterivati“ i tokom školske godine, ako se za to ukaže potreba. To jest, ako nastavnici i đaci u njima ulove neku grešku.
Sve što đaci rade u školi slagalo bi se u njihove foldere uz mogućnost da im se vrate kada god to u životu požele. Kopi-pejst pisanje školskih radova bilo bi otežano, jer bi softver mogao lako da prepozna prekopirane delove teksta, đak bi morao sam da se potrudi. Isto važi i za prepisivanje, mada je sve to suštinski u drugom planu.
Ono što je najvažnije je to da naš svet postaje digitalizovan, račune sve češće plaćamo mobilnim telefonom, validiramo „povlasticu“, očekuje se da u samoposluzi sami otkucavamo ono što smo kupili, da se na isti način ukrcavamo u avion ili da kupujemo. Istovremeno, za taj i takav svet mi decu spremamo tako što ih učimo da šilje olovku i uvek uz sebe imaju gumicu, pa i nalivpero, iako ništa od toga neće sretati u svom realnom životu. Ako nešto hitno treba da zapišu, to će uraditi otvarajući neku aplikaciju na mobilnom telefonu koji, za razliku od olovke, uvek nose sa sobom.
Ali, treba li zbog toga da zaborave da pišu, pitanje je koje će postaviti svaki zaljubljenik u tradiciju? Ne treba, naravno, ali pisanje se može učiti i korišćenjem olovke na tabletu, čak i lepše od onog u svesci. Pritom, u današnje vreme je mnogo važnije znanje korišćenja tastature, to jest kucanja sa deset prstiju. To je jedna od prvih razlika koju primete naši bolji đaci kada školovanje nastave na nekom svetskom fakultetu. Tužno je da se učitelji više brinu o tome da li dete ispravno drži olovku nego da li za kucanje po tastaturi koristi dva do tri prsta. Ili palčeve, ako je u pitanju mobilni telefon.
Prioriteti su se danas, jednostavno, promenili, sviđalo se to nekome ili ne. Nikakvu štetu u životu nećete imati ako nikada ne uzmete nalivpero u ruke, za razliku od neznanja da popunite neki elektronski formular.
Jedini ozbiljan problem sa kojim bi mogli da se suočimo je to da su nove generacije zapravo daleko obrazovanije i sposobnije od nas, suprotno opštem uverenju. Samo ih treba ocenjivati u skladu sa vekom u kom žive.
