Da li se neko još seća prve faze drugog Vučića, one kad je govorio tiho sve držeći spojene prste u stilu Angele Merkel, onako kako nervozne političare podučavaju medijski magovi?
To je davno prošlo vreme. Skraćeni su fitilji, istanjeni obziri, reči se manje biraju. Hoće to u poodmaklom cezarizmu.
Tako je nedeljno jutro počelo predsednikom – zar ne počinje svako isto? – koji se, nepunih dvanaest sati nakon finala košarkaškog kupa, pojavio da odbrusi Željku Obradoviću i svim ostalim nezahvalnicima iz naša dva „državna projekta“.
„Odvratan napad na državu“, rekao je Vučić o Obradovićevoj izjavi da Partizan nije državni projekat. „Ništa ne bi bilo od Zvezde i Partizana da nema države“, dodao je prvi među nama.
Predsednik se monološki hvalio kako narodne pare dotura sportskim klubovima na mufte, malo kroz državni budžet, malo preko grada ili javnih preduzeća, malo jer tera strane firme i bogate privrednike da onde pokažu „dobru volju“.
A šta mu je hvala? „Vučiću pederu“ sa Partizanove tribine! Pa kakvi smo to ljudi?
Nezahvalnici jedni
Predsedniku nije dovoljno što je Sever miran i poslušan, a ni Jug nije daleko – njega kopka onih hiljadu-dve ljudi koji zapodenu detinjasto uvredljivo skandiranje u beogradskoj Areni.
Pošto se obožavanje priznaje samo ako je apsolutno, Vučić pažljivo sluša ko ga i koliko hvali. Da li, recimo, trener Partizana zahvaljuje „državi“ ili lično njemu, Vučiću, ili se pak sve više ističe da najpre Partizan, ali i Zvezda zarade pokoji dinar i sami od svojih navijača?
Tek, „državni projekti“ nisu časili časa – ne valja kasniti na poklonjenje – i u istom danu su izdali „hitna saopštenja“ sa tabelama koliko su para zaradili, a koliko je „dao“ Vučić poslednjih godina.
Ako su te cifre tačne, oba kluba su u proseku punila 40 odsto budžeta poslednjih godina od „države“. Zvezda je prošle sezone dobila preko 11 miliona evra (71 odsto), a Partizan nešto manje od šest miliona (34 odsto).
Te novce nećete videti ni u jednom nacrtu državnog budžeta. Nikada prvi među nama koji onoliko voli Zvezdu, ali i košarku i sport uopšte, nije u kampanji obećao da će u pohodu na Evroligu dati tolike narodne pare kako bi neki Kampaco ili neki Panter lupkali loptu po parketu beogradske Arene.
Zašto nije? Uvek bi se našao argument za takva davanja – te narod voli košarku i ova dva kluba, te to je još i jeftina, a vrhunska reklama za Beograd i Srbiju i tako dalje.
Da se zna ko „daje“
Ali ne, naš predsednik uvek bira da bude na mufte, ispod žita, nejasno i neizvesno, može da bude, ali ne mora, a ako bude, onda neka se zna da je on „dao“. A da bi bilo, valja se dobro vladati i zahvaljivati državi to jest Vučiću jer država i Vučić su isto.
Jasno je da oba kluba vode ljudi koji imaju Vučićev blagoslov da ih vode. Jasno je i koji je klub bliži predsedničkom srcu.
Ama je i jasno da Vučić ništa manje od apsolutne zahvalnosti ne očekuje. Kao kad „daje“ penzije, pare za majke, studente, srednjoškolce, kao kad „gradi“ bolnice, puteve i nebodere, kao kad „brani“ Kosovo, srpstvo, budućnost naše dece.
Ali sve to tako da ne bude dileme da bez njega, Vučića, ničega ne bi bilo. Došli bi lopovi, razmontirali i ovo pruga što imamo i vratili nas u srednji vek, možda ni lopte više ne bismo igrali.
Na svaku manju neposlušnost predsednik namigne glavoseči da omasti sekiru, to jest zove neku televiziju da ode i odbrusi neposlušnima. A oni neka dvaput razmisle da li će opet da laju na ruku koja ih tobože hrani.
Jer, dobar je naš predsednik, voli on da „daje“, ali ume i drukčije. Kao u onoj anegdoti: „Vidite kako je drug Staljin dobar čovek. On miluje svu decu, a da hoće – mogao bi da ih pobije.“
